Сјајне игре у црвено-белом дресу за Драгослава Шекуларца биле су карта за репрезентативно друштво и остварење једног од снова вештог дриблера. Луцидни офанзивац, прилику да заигра у националном тиму је добио већ у 19. години, а посебно место у сећању имао је деби за Југославију.
Следећи велики корак у мом фудбалском напредовању био је улазак у државни тим. У то време, то је био сизифовски посао, јер је у југословенским тимовима наступало бар десетак нападача европског ранга.
Играње у Звезди и Партизану одувек је било пречица до репрезентације. Важило је неписано правило: ако се усталиш у тим тимовима, онда си зрео и за дрес најдражих боја.
Кад кажем „дрес најдражих боја“, онда то не изговарам као фразу; у мојим играчким годинама мајица са државним грбом на грудима била је, заиста, сан сваког спортисте. У то време – назвао бих га романтичним – било је незамисливо да неко одбије да игра у репрезентацији, да откаже селктору. Та „мода“, мени потпуно неразумљива и неприхватљива, продукт је новијег времена. Не знам како се осећа спортиста који каже: „Не интересује ме играње за државну селекцију“.
Пошто је Звезда постала шампион у сезони 1955-56, а ја стандардни првотимац, селектор Александар Тирнанић ме је позвао међу најбоље. Популарни Тирке, који је селектор био дуже него ико други у нашем фудбалу – мислим чак деценију и по – волео је играче сличне мени. Вероватно зато што је и он био фудбалски виртуоз, дриблер специфичног стила. Наша сличност је и у томе што смо ретко давали голове, а често учествовали у припремању шанси.
Иначе, увек су ми много прихватљивији и дражи били тренери који су у поставци игре више промовисали машту, него морање. У модерном фудбалу такав приступ је потиснут, чиме је редукован број атрактивних потеза на утакмицама, али и број њихових извођача.
Понекад помислим: да сам се родио 30 година касније, вероватно, не бих могао ни да будем фудбалер. Мој таленат би угушиле шеме, стриктни задаци, такозвана обавезна игра, у којој сваки играч мора, истовремено, да буде офанзивац и дефанзивац.
Уласком у репрезентацију, у мени је фудбалер дефинитивно победио ученика којег је здушно, годинама, уз претње и батине, форсирао мој Богосав. Тада је, коначно, и њему било јасно да се догодило оно што је било неминовно: да постанем фудбалер, а не чиновник. И то велики и добро плаћени фудбалер, уместо осреднег ћате, са вишеструко скромнијом зарадом.
Тада се и Богосав загрејао за фудбал, па је постао готово редован гледалац на Звездиним мечевима у Београду. Ту његову промену сам искористио за малу освету: нисам хтео да му доносим карте за утакмице. Морао је да их купује сам, као обичан навијач.
Иако сам прижељкивао позив „под национални фудбалски барјак“, био сам изненађен брзином његовог доласка. Пре свега због тога што су за навалу репрезентације конкурисали врхунски играчи: Зебец, Бобек, Мујић, Милутиновић, Веселиновић, Вукас, Рајков, Огњанов, Антић…
Пошто ми је позив стигао кад је Стјепан Бобек, један од највећих играча Југославије свих времена, најавио повлачење из репрезентације, почела су закључивања да ме припремају за његовог наследника. Популарни Штеф је за државни тим одиграо 63 утакмице и постигао 38 голова, што је рекорд који још није срушен.
За Плаве сам дебитовао 30. септембра 1956. године, против Чехословачке на стадиону ЈНА. Изгубили смо са 2:1, а гол за Југославију постигао је бек Бранко Станковић. Из Звезде су још играли голман Кривокућа, халф Тасић и Костић. Ово истичем због тога што је пуно значило да међу 11 изабраних има нешто више „мојих“. Не због треме, него зато што сам знао да ће ме бар мало форсирати.
Од тада до краја каријере, играње за репрезентацију сам сматрао највећом почашћу. Бог је наградио такав мој однос, јер сам најбоље партије, оне по којима ме је упамтио свет, одиграо у плавом дресу. Увек сам се радовао репрезентативним наступима као прилици да видим шта знају други, како се игра у свету, да се упоређујем са иностраним звездама.
