Лепи, атрактивни потези и асистенције преточене у голове од стране саиграча су нешто по чему је игра Драгослава Шекуларца била добро позната. Није желео да га славе као голгетера, већ да публика ужива у несвакидашњим, мајсторским потезима са лоптом.
Мој допринос Звезди био је, пре свега, кроз грађење игре и прављење шанси саиграчима. Голове су давали други: Бора Костић, Душан Маравић, Селимир Милошевић, Зоран Прљинчевић ,Антон Рудински и, изузетно брзи, Војкан Мелић и Никола Стипић… У одбрани смо имали репрезентативце Беару, Дурковића, Томића, Поповића, касније и Бранка Зебеца. Наш тим је тада демонстрирао нови стил игре, битно различит од већ одумирућег „дубл ве” система, што су публика и новинари назвали „вихором”. Суштина је била у великој покретљивости играча у свим линијама, посебно оних најистуренијих.
Успешну премијеру тог новитета имали смо баш у дербију са Партизаном, који смо лако добили. Још значајније је да смо новом игром успели да надиграмо – мада је било 2:2 – и славни Ботафого у чијим редовима су били Нилтон Сантос, Гаринча, Диди, Загало и друге звезде бразилског фудбала.Тај меч сматрам једним од најзначајнијих у својој каријери, јер смо властито мајсторство потврдили у судару са признатим асовима светског фудбала. Верујем да се те утакмице још сећају старији љубитељи фудбала.
Најлепши гол у каријери постигао сам на стадиону ЈНА, 1961. године, против репрезентације Јужне Кореје у мечу квалификација за Светско првенство. Иначе, на 41 утакмици у дресу са државим грбом постигао сам укупно шест глова. Број погодака које сам наместио је, наравно, многоструко већи. Да нисам био заинтересован за давање голова говори и моја незаинтересованост за извођење једанаестераца, што је прилика за коју се, у жаргону, каже да је „пола гола”. Од пенала ме је потпуно одучио један промашај са беле тачке, против Динама из Загреба. Када ми је противнички голман ухватио „живу” лопту рекао сам себи:„Никад више”. Тако је и било. Реч нисам погазио ни када смо играли пријатељске или ревијалне мечеве.
Моја твроглавост је, иначе, једно од битнијих обележја мог карактера. Понекад сам због тога имао доста проблема. У животу сам, међутим, страдао и због својих добрих особина, као што су поштење и спремност да ударам на неправду.
И без великог голгетерског учинка сам, из сезоне у сезону постајао све уваженији међу својим саиграчима, противницима, фудбалским стручњацима, новинарима, код публике.У Политикиној анкети из 1960. године, међу десеторицом најбољих првологашких играча, додељено ми је прво место.
Своју најбољу партију у клупском дресу пружио сам против Штутгарта, на терену немачког тима. Иако је меч био пријатељски, стадион је био пун, јер је Звезда тада имала добар углед, не само у Немачкој, већ и у читавој Европи. Тренер домаћина ми је доделио стриктног чувара, што је био јасан знак да ме се највише прибојавао. Свом чувару сам провлачио лопту кроз ноге, пребацивао га, чекао да се залети и онда, после моје финте, оде у празан простор. Одушевљена мојим потезима, публика је потпуно заборавила за кога навија. Граја и аплаузи публике почели су да прате сваки мој потез. По завршетку утакмице десило се нешто што ћу памтити до краја живота. Мој чувар је дошао у свлачионицу Звезде, носећи у рукама своје копачке, и пришао ми. „Честитам вам на вашем мајсторству. После овога што сам данас доживео ја више нећу да играм фудбал. Молио бих вас само да ми за успомену дате своје копачке”, рекао је потиштен, гледајући ме у очи. Нисам веровао да је тако нешто могуће. Када сам се мало прибрао посаветовао сам га:„Немојте тако , то је лоша одлука. Ви треба и даље да играте. Данас сте се намерили на мајстора каквих нема много на свету. А копачке нису битне, не играју оне, него глава”.
Памтим и своју велику игру против Еспањола, на једном турниру у Њујорку, после кога је тренер шпанског тима, славни Рикардо Замора, за кога се и данас тврди да је најбољи голман света свих времена, хтео да ме купи. Звезда је победила Еспањол са 7:2 захваљујући, слободно могу да кажем, мом великом надахнућу. Био сам и голгетер и пакер, јер сам два пута затресао мрежу јаког противника.
У фудбалу ме није занимала ни капитенска трака, иако је она признање играчу који је носи. За мене је симбол правог капитена био Рајко Митић: врхунски играч, частан спортиста, одмерен према арбитрима и противницима.
Ја сам, као личност, био другачији од Рајка. Одликовао ме је превише буран темперамент и мањак тактичности. Због тога често нисам успевао да контролишем ни себе, а камоли саиграче, што је кључна улога капитена. Носио сам, додуше, капитенску траку на неколико Звездиних утакмица. Било је то по повлачењу Рајка. Чак ме је лично промовисао у капитена, предајући ми траку са своје руке. Али, када је моје капитенство требало да постане трајнија улога, захвалио сам се на поверењу. А зашто? Зато што ме је мрзело да учествујем у процедури пре почетка утакмице, да стојим на центру, рукујем се са судијама и противничким капитеном, да гледам како новчић лети у ваздух.
Волео сам да излазим последњи на терен, како би ме публика лакше запазила и да, док капитен и судије ћаскају на центру, узмем лопту и изведем неки „слободан састав” за гледаоце. Много би ми значило ако бих, пре првог судијског звиждука, добио аплауз за неки потез петом или неко атрактивно штоповање лопте.
