Фудбалски успон Драгославу Шекуларцу донео је нова познанства, а тинејџерско доба и прву љубав после лопте. Школске дане несташни дриблер памтио је управо по тадашњој симпатији, а касније и супрузи Гоци.
Са новим играчким имиџом, и звањем Звездиног пионира постао сам фаца за шири круг људи. Посебно ми је било важно што сам неко био и за девојчице, којима раније нисам много западао за око. Било је доста лепших момчића од мене, ниског и кривоногог.
Много година касније, моја велика пријатељица Оља Ивањицки ме је убеђивала да имам праву мушку лепоту, да су моје необичне црте лица врло привлачне за лепши пол. Пријала ми је та прича, мада нисам у потпуности веровао слаткоречивој Ољи. Та моја резервисаност остала је и кад сам јој позирао за ликове астронаута, које је правила у време кад су славни Јуриј Гагарин и његови следбеници почели да освајају васиону.
С Ољом, уметницом, боемом и лепотицом, која је била чежња многих Београђана, укључујући и неколико познатих спортиста, проводио сам дивне дане, које никад нећу заборавити. Као трајну успоменуба то романтично време чувам женски акт који је направила следећи, преко огледала, линију сопственог тела.
Тада сам упознао и чувене сликаре Леонида Шејку, Милића од Мачве, Косту Брадића… Коста ми је знао рећи: „Шеки, ми уметници треба да се дружимо“. Мене је наравно сматрао уметником у фудбалу.
Познавао сам и шармантног сликара и писца Мому Капора, који је говорио да ће објавити књигу о мени. Виђали смо се и у Америци где је, као и у Београду, стално био окружен људима које је даривао духовитостима и лепим причама. Мислим да он, као ни ја, није подносио самоћу.
Још нешто је заједничко Капору и мени: обојица смо избацивани из школе.
Додатни подстицај мом фудбалском напредовању дала је моја прва љубав и прва супруга Гордана, мајка моје две ћерке, Александре и Иване, с којом сам провео дивне године и заувек остао у добрим односима.
Наша платонска веза почела је у основачким годинама. Након мог дугог наваљивања да се приближим симпатичној седмакињи из одељења до мог, одликашици која је, помало презриво, гледала на нас необуздане мангупчиће, залуђене лоптом и склоне разним несташлуцима. Због ње сам пожурио да што пре постанем велики играч, уверен да ће ме тада сигурно и стварно заволети. И у то време, спортисти су били на цени код девојака, а поготово они најбољи, најупорнији. Не могу да кажем и „најловарнији“, јер је сливање огромних пара у џепове спортиста феномен је познијих година минулог века.
Заљубио сам се као тетреб. Ођедном, у мом животу није постојало ништа друго осим Гоце и фудбала. Сасвим довољно за срећу, сматрао сам. Нисам могао ни да замислим да би моја изабраница могла припасти неком другом. Признајем, био сам страшно љубоморан. Ево убедљивог доказа за то: кад је Гоцин брат једном правио забаву, у њиховом стану на другом спрату, успентрао сам се на кестен да бих, кроз прозор, видео да ли се неко од гостију приближио мојој љубави.
Прошли су, међутим, дани и недеље мог салетања док Гоца није пристала да је отпратим до куће носећи јој торбу. Своју, наравно, нисам имао, јер сам у школу ишао са једном свеском и лоптом. Гоцин изричити захтев да њени не смеју да нас виде, поштовао сам без поговора. У то време, родитељи су отворено забрањивали заљубљивање основцима, у чему ни Гоцини нису били изузетак.
Гоца дуго није знала да редовно тренирам фудбал. И то у Звезди, чији су велики навијачи били њен отац и брат. Тајна је откривена кад сам јој једног дана рекао да с јуниорским тимом путујем на турнир у Италију, и упитао је шта жели да јој купим. Била је врло скромна, наручила је само патент оловку. Тако смо тада звали обичне хемијске оловке које су, с обзиром да их код нас није било, сматране правом драгоценошћу. Наравно, вратио сам се с траженим поклоном, али је онда настао проблем, пошто је оловку морала да крије од својих како не би кренула истрага одакле јој.
После неколико месеци дружења, које не бих могао да назовем забављањем, Гордана је први пут дошла на стадион да ме гледа. Рекао сам јој тада да никад нисам имао важнијег и лепшег навијача.
