Интересантан живот Драгослава Шекуларца непресушан је извор занимљивих анегдота, а нарочито узбудљиво било је детињство касније једног од најбољих играча света. Значајан корак на путу до фудбалског крема за Шекија је представљао долазак у Црвену звезду, а највеће заслуге за шансу у црвено-белим редовима дугује првом учитељу – чика Миткету.
На првој провери за пријем у пионире Црвене звезде, у јесен 1951, нисам прошао. Иако сам међу другарима у крају важио за најбољег. Чуо сам после да су оцењивачи рекли да сам „жгољав“. Из моје групе одабрали су само Зорана Петровића, каснијег репрезентативца у одбојци који је, као и Реде, био истакнути спортски новинар. На Зорановом примеру схватио сам да клуб тражи озбиљније и одговорније момчиће, а не забављаче са лоптом, што је бло моје обележје. Имаосам тада непуних 14 година.
Међутим, неолико дана касније добио сам нову прилику да се прикључим Звездиним јуношама. Позвао ме је њихов учитељ Димитрије Милојевић, чувени чика Митке, предратни фудбалер БАСК-а, познат у тадашњем Београду као ловац на фудбалске таленте. Радио је као словослагач у „Политици“, али и био, како би се то данас рекло фудбалски скаут. Обилазио је школска дворишта и мале терене по престоници где је уочавао даровите дечаке које је онда водио у Звезду или препоручивао другим градским клубовима.
Није ме питао да ли хоћу, него ми је просто заповедио: „Мали, дођи сутра у Звезду“. Обећао сам да ћу бити тачан, мада нисам био сигуран да ћу се одазвати позиву. Неуспех на првој проби ме је мало уплашио. Да сам имао заказан меч са другарима из краја вероватно не бих отишао. До старог Звездиог стадиона, са дриеним трибинама, који је срушен да би се изградила данашња Маракана, стигао сам кешајући се за трамвај од Аутокоманде. Није ми то било први пут, па сам тачно предвидео колико ће ми времена бити потребно да се појавим на прозивци код чика Миткета.
Опасно кешање за трамвај и крађе лубеница на Бајлонијевој пијаци били су део мојих активности у првим поратним годинама. Стаији дечаци из краја су говорили да сам у томе спретан као и у фудбалу, превиђајући д ћу бити или добар фудбалер, или добар лопов.
Доласком на Звездин стадион први пут сам изблиза видео најславније играче тог клуба. По фотографијама из новина, које је редовно куповао мој отац, препознао сам Рајка Митића, Бранка Станковића, Косту Томашевића, Предрага Ђајића, и већину осталих првотимаца.
Тог првог дана, чика Митке је нас клинце послао да скупљамо лопте иза голова на игралишт на којем су тренирали Рајко и другови. Чекајући да лопта пређе гол-аут линију, уочио сам да у игри тих великана нема много дриблања и држања лопте у ногама. То ме је, на неки начин разочарало, јер сам сматрао да без пуно дриблинга нема лепог и доброг фудбала. А очекивао сам и да ћу ту научити неку финту коју ћу одмах „продати“ другарима у улици или у школи.
Иако ми у раној младости, као ни у каснијим годинама, није недостајало нарцисоидности – мислио сам да у фудбалу све најбоље знам – спознао сам тада једну своју ману. Схватио сам да се служим искључиво десном ногом, а да ти велики и славни Звездини фудбалери, готово пођеднако, користе и левицу и десницу.
Ту моју слабост је, пре од мене, уочио чика Митке. Већ на једном од првих тренинга рекао ми је да ћемо морати да „активирамо“ моју левицу. Његов рецепт био је следећи: наложио ми је да лопту ударам искључиво левом ногом. Сто пута… Милион пта.
„Онај ко се служи само једном ногом, никада неће постати велики фудбалер“, рекао ми је, с подигнутим прстом. Та реченица ме је на тренутак уплашила. Мени је левица, наиме, служила само за трчање, а све контакте с лоптом, дриблинге, додавања, шутее, изводио сам десном.
Прелазак на нови режим рада био ми је паклено тежак. Осећао сам се, на моменте, као да учим да ходам. Зато сам једва чекао да се тренинг заврши и да ођурим у своју улицу и изиграм се на свој начин.
Убрзо сам, међутим, осетио напредак у коришћењу леве ноге, што ме је веома радовало. За мање од пола године, почела су питања да ли сам левак или дешњак. Пријали су ми такви упити, јер је то била потврда да сам успео. Био сам веома захвалан чика Миткету. Деценију касније, европска штампа је објавила да су тројица најбољих левака у светском фудбалу Ференц Пушкаш, Омар Сивори и Драгослав шеуларац.
Не бих да се хвалим, али ћу рећи. први телевизор купио сам чика Миткету. Дакле, пре том добром и вредном човеку, него својој породии. Сматрао сам то личним дугом и нисам се освртао на мудровања да ли је тај гест прави или није.
