Драгослав Шекуларац био је јединствен, како на терену тако и ван њега. Својим шармом, луцидношћу и харизмом привлачио је пажњу људи где год се појави. Дивили су му се и људи који нису гледали фудбал или су навијали за противничке клубове, а ми смо од друге Звездине звезде одлучили да се опростимо кроз фељтон интересантних анегдота издвојених из књиге „Ја, Шеки“ аутора Јова Вуковића. Први одломак осврт је на одрастање црвено-беле легенде.
Увек сам волео да се пише о мени. Досад су то радили други, а сада сам први пут у прилици да сам испричам целовиту причу о свом животу. Знам да је свака лична исповест, усмена или писмена, ход по жици истине, са које лако може да се склизне у нарцисоидност и самохвалисање. Трудићу се да том жицом пређем од прве до последње странице ове књиге. Ово је шанса какву до сад нисам имао и зато не бих смео да је пропустим.
Родио сам се 8. новембра 1937. године у Штипу, питомом градићу на обали речице Отиње, у средишњем делу Македоније. Мог оца Богосава тамо је довела потрага за послом, након што је завршио Правни факултет у Београду. Међутим, осим радног места, он је тамо нашао и љубав свог живота, моју мајку Донку, девојачког презимена Марковски. Тај брак Црногорца, чији су преци из околине Берана, и локалне Македонке, био је плод љубави двоје младих, на шта родбина није утицала, иако је у то доба важило правило да се млади удају и жене уз сагласност родитеља. Тај патријархални обичај је, у међувремену, готово потпуно нестао, као и пракса да се долазак принова у кући обележава рафалима из оружја разних калибара.
Мој долазак на свет оглашен је пуцњавом из пиштоља, јер је радосна вест „прво па мушко“ обрадовала не само обоје мојих родитеља, него и сву родбину, с обе стране. Посебно радостан био је Богосав, пошто су код Црногораца синови одувек радије дочекивани од ћерки. Четири године касније добио сам брата Мирка, али његово рођење није изазвало такво узбуђење у породици као моје. Неписано правило да се мушким првенцима радује више него каснијој деци, ма колико их било, у нашем народу је, у доброј мери, и даље на снази. И Мирко је играо фудбал, али је, после краће каријере, отишао у бизнис, што му је омогућило добар живот на развијеном Западу. По карактеру смо доста различити, он је увек био мирнији, озбиљнији и промишљенији.
Родни Штип сам почео да упознајем тек када сам имао седам-осам година, пошто се моја породица, неколико месеци по мом рођењу, одселила у Београд. После рата неко време смо живели у Чоки, на северу Баната, одакле смо се 1948. године вратили у главни град. Од тада Београд сматрам јединим градом у смислу да нигде друго не бих могао трајно да се настаним. Увек и свуда сам говорио „мој Београд“, али не због позе или неког хвалисања, пошто се ради о престоници, него зато што сам то стварно осећао. Највећа вредност Београда одувек је био његов космополитски дух, његова спремност да прихвати и угости сваког, без обзира на то одакле долази.
Упознавање Штипа остваривао сам током летњих месеци које сам, као предшколац и основац, у том граду проводио са баком Драганом, која је била моја добра вила и жена коју сам, поред мајке, волео највише на свету. Деду по мајци нисам ни упознао, умро је пре мог рођења. Ваљда и због тога што њен унук нема деду, бака Драгана се на све начине трудила да ми сваки дан учини лепим.
Причала ми је приче, водила у шетње и стално нуткала слаткишима, које је мајсторски правила. Трпела је моје несташлуке, штитила ме пред мајком, а нарочито пред оцем, који је био доста преке нарави. Мог Богосава, пре свега, памтим по батинама, којима ме је често „чашћавао“, мада, кад поштено говорим, најчешће са правом. Од када знам за себе, био сам склон разним несташлуцима, при чему се нисам либио ни да ударим на старије и јаче од себе.
Свуда сам желео да завирим, све да пробам, а да бих постигао циљ, посезао сам и за ситним преварама. Из Штипа се посебно сећам ковачких радионица, где сам уживао да се петљам око великих мехова, што је било опасно, с обзиром на близину ватре и усијаних метала.
За фудбал ме је загрејао ујак Никола Марковски, доста спретан у тој игри, иако није био активни фудбалер. Највише сам волео да играм на песку у исушеном кориту речице Отиње, у којој би током летњих врућина нестајало воде.
Мештане Македонце запамтио сам као врло вредне и благе људе. Волео сам и да слушам њихове, углавном сетне, песме, које сам касније, кад бих се нашао у кафани или на некој забави, често наручивао. Памтим то време и по скромности и спремности тог народа да се међусобно испомаже и да искрено помогну непознатом. Када год сам бивао носталгичан, сећао сам се детињства и тих драгих људи. Они које сам касније сретао широм света били су, углавном, много затворенији и себичнији.
