Пре тачно 45 година, у тадашњем Купу европских шампиона, први пут су се срели Црвена звезда и Ливерпул. Легендарни Бил Шенкли довео је своје „црвене“ на први меч осмине финала, а Миљан Миљанић и његови играчи побринули су се да у Ливерпулу добро упамте Београд.
Црвено-бели су меч почели надахнуто, а гости из града на реци Мерси били су принуђени да се бране под налетима младог Владимира Петровића.
Неколико минута пре одласка на одмор, голман „црвених“ Реј Клеменс био је савладан. Слободан Јанковић је искоса са десне стране, мало изван границе шеснаестерца, нашао мало простора и левом ногом упутио пројектил који је нашао горњи десни угао Клеменсове мреже. Незаустављив шут!
Као што се и очекивало, овај гол дао је још подстрека нашем тиму, па су и у другом полувремену Богићевић, Караси, Јанковић, Лазаревић, Аћимовић и другови кидисали на гол шампиона Енглеске.
Награда за добру игру је стигла већ после три минута игре у наставку. Владислав Богићевић је осетио шансу, убацио се у казнени простор гостију и лепим волејом пронашао доњи угао Клеменсовог гола. Било је то 2:0 за Црвену звезду!
Па ипак, како је меч одмицао, гости су се окуражили и почели да прете легендарном Ољи Петровићу, и двадесетак минута пре краја успели да преполове мањак голом Криса Лоулера.
Овај резултат давао је наду енглеским навијачима, који су веровали да ће њихове звезде Кевин Киген, Џон Тошак, Емлин Хјуз, Томи Смит, Ијан Калахан и остали успети да елиминишу шампиона тадашње Југославије. Али, они у том тренутку нису били свесни квалитета тима с којим се такмиче.
Две недеље касније, име Миљана Миљанића и Црвене звезде дубоко се урезало у памћење читаве једне генерације „црвених“. Али, то је друга прича…
