Звездаши ових дана просто пуцају од поноса. А како и не би. После неколико изузетно тешких сезона, променљивих резултата, невоља на терену и ван њега, клуб се вратио на највећу европску сцену. Успеси у Барију и Токију учинили су да име нашег клуба остане заувек уписано у спортским алманасима, али то име је и пре сезоне 1990/1991. било познато у Европи.
Ово је прича о човеку који је модернизовао игру Црвене звезде и учинио да се њено име у Европи изговара са страхопоштовањем. Миљан Миљанић је у осам сезона на клупи нашег клуба освојио четири титуле првака, три Купа, као и Митропа куп, али је можда и значајније то колико је променио саму игру.
По угледу на велике тимове са почетка седамдесетих, Миљанић је имплементирао фудбал близак чувеном „тоталном фудбалу“, који је играо Ајакс Ринуса Михелса. Више није било довољно имати технички надарене играче. Идеја популарног Чиче је била да Звезда игра брзо, са прецизним додавањима, већим ангажовањем у фази одбране, константним кретањем без лопте и убитачним контранападима.
Овакав фудбал брзо је донео резултате. У сезони 1970/71. били смо тако близу пласмана у финале Купа европских шампиона, али београдска победа од 4:1 над Панатинаикосом ипак није била довољна залиха за реванш у Атини. Па ипак, београдски тим постао је сила на коју су широм континента почели да обраћају пажњу.
Ако је и било оних који још нису познавали убитачну екипу из Београда, то се променило у јесен 1973, када је жреб спојио наш клуб са славним Ливерпулом. Тренер „црвених“ Бил Шенкли суочио се са Миљаном Миљанићем и једном сасвим другачијом школом фудбала која се развијала „иза гвоздене завесе“.
Головима Слободана Јанковића и Владислава Богићевића, Звезда је први меч у Београду решила резултатом 2:1, а гол који је постигао Крис Лоулер дао је наду Енглезима за реванш и евентуални пласман у четвртфинале КЕШ. Две недеље касније, 6. новембра 1973. популарни „коп“ очекивао је победу свог тима, између осталог осокољени чињеницом да на свом „Енфилду“ никад нису поражени у европској утакмици.
Пред 41.774 гледаоца, тим који је у својим редовима имао Реја Клеменса, Фила Томпсона, Џона Тошака и Кевина Кигена, није могао да успостави своју игру против Миљанићеве Звезде. Војин Лазаревић је постигао гол после сат времена игре и то је био кључни моменат утакмице. Ливерпул је успео да изједначи пет минута пре краја, али се Звезда није задовољавала само проласком у наредно коло. Наставили су црвено-бели да траже шансу и успели да победе голом Војина Лазаревића у финишу.
Миљан Миљанић и његови ратници Јовановић, Богићевић, Дојчиновски, Јанковић, Караси, Лазаревић, Аћимовић, Петровић и остали задивили су енглеског шампиона и натерали Енглезе да схвате да је њихов стил фудбала застарео. Већ од следеће године Ливерпул је, на инсистирање Шенклијевог асистента и наследника Боба Пејслија, драстично променио стил игре.
Намера је била јасна: играти као Црвена звезда Миљана Миљанића – са мање дугих лопти, са више додавања и кретања у ком би сви играчи учествовали у различитим фазама игре.
Остало је, како кажу, историја. Ливерпул је у наредних неколико година постао европска велесеила, освојивши Куп европских шампиона три пута у девет сезона под Пејслијем.
Миљанићево знање и резултати учинили су га траженим стручњаком у Европи. Већ следеће сезоне био је тренер Реал Мадрида…
