Те 1968. године наш клуб је златним словима исписао историју освајањем Митропа купа, другог трофеја у овом такмичењу, као и 10 година пре када се звало Дунавски куп. Црвена звезда је у двомечу финала савладала Спартак из Трнаве укупним резултатом 4:2, а судбина је умешала прсте, па ће са истом екипом играти сада у 3. колу квалификација за Лигу шампиона.
Члан славне генерације био је и голман Драгомир Рацић, сада 73-годишњак, коме је срце и даље црвено-бело. Боје омиљеног клуба бранио је од 1966. до 1974, да би наредних осам година славу стицао међу стативама шпанског Кастељона.
Сећања на дуеле са словачким тимом из 1968. навиру.
– Бранио сам у тој првој утакмици финала Митропа купа у Трнави, то ми је била једна од најбољих у каријери. Што се каже, свака лопта ме је „погађала“, толико добро сам бранио. Спартак је тада имао изузетан тим, сјајног Адамеца, голмана Виктора, није имао пораз до финала и важио је за један од најјачих тимова у то време. Освојили смо трофеј, у другом мечу је бранио Ратомир Дујковић, а имали смо још три сјајна голмана: Ољу Петровића, Кајганића и Буцу Атанацковића. Један брани и један је на клупи, али смо се поштовали више него ико – каже Рацић.
Кад год дође на стадион „Рајко Митић“, осећа се као код куће.
– Увек кад дођем у Звезду, приме ме са много поштовања. Ја Црвену звезду волим много, она ми је много пружила и ја сам покушао да јој узвратим што више могу. Мислим да ћемо проћи Спартак, имамо млад тим и много верујем у господина Владана Милојевића и његове момке. Улива ми поверење, има став и поглед за поштовање. Кључна је опрезност и онда ће доћи шанса коју треба искористити када се укаже, а верујем да Звезда има брже и опасније играче који ће моћи то да искористе.
Живот га није мазио, па је због здравствених проблема и лошег лечења остао без обе ноге. Ипак, његов борбени дух ништа не може да заустави, па се креће помоћу протеза и штапа по потреби. Љубав према Звезди и воља за животом јачи су од свега.
– Остао сам инвалид, али се борим за живот колико ми Бог да. Имам 73 године, добио сам бактерију у болници и лекари су ме упропастили, било је живот или нога. Једна ми је ампутирана 15, а друга 16 центиметара. Али, кад ме неко види, ја идем и без штапа, нисам комплексаш, идем даље, борим се – мирно прича Рацић.
Сутра зна где ће бити и ништа не може да га заустави.
– Живим у Новом Саду и са пријатељем, Микијем Делијом, долазим на сваку утакмицу кад год могу. Зато ћу и ја сутра против Спартака из Трнаве навијати на нашем стадиону као да имам обе ноге. Мики је иначе велики навијач Црвене звезде, велики емотивац, таквог човека треба имати у животу. Са њим кад се поведе реч о Звезди, он одмах заплаче, то је невероватно. И ја волим Звезду, и раде ми емоције, обишао сам пола света са њом, то је један од најпопуларнијих клубова, и сви је поштују. Не кажем то тек тако – завршио је Рацић.
