Меч омладинаца против Чукаричког остаће упамћен по убедљивој победи нашег тима, препуне трибине навијача али и измене у 90. минуту утакмице, када је терен напустио Лука Илић.
Момак који је ове сезоне играо и за омладинце и за први тим доживео је да му преко 500 навијача скандира име приликом изласка из игре:
– Тај осећај је феноменалан. Сан сваког играча када крене да се бави фудбалом је да му навијачи онако скандирају име. Можда није било на главном терену, него на омладинском, али је то стварно нешто невероватно. Очекивао сам један аплауз али онда је кренуло скандирање и Делије су показале да су најбољи навијачи на свету. И атмосфера током целе утакмице је била сјајна, мислим да су се први пут тако бодрили млађи играчи од када сам ја у клубу. Видело се на крају колико смо срећни када смо са навијачима поделили радост око победе и то што смо само на корак од титуле – одушевљено прича Лука Илић.
Након те измене постављало се једно питање. Да ли је то последњи меч нашег младог везисте у црвено-белом дресу:
– Јесте… Искрено, можда и постоји нека мала вероватноћа да одиграм вечити дерби, али шансе су баш мале. У сваком случају, ја ћу сигурно бити на Телеоптику следећег викенда и бодрићу ове момке који су заслужили да освоје пехар. Та утакмица се не пропушта ни за шта на свету. Близу смо да будемо шампиони и у сениорској и у омладинској конкуренцији, а ја да освојим “дуплу круну“ што волим да кажем кроз шалу – тужно одогвара старији Илић.
Ипак, мора бити радостан због свега што је урадио у Звездином дресу:
– Иза мене је успешна сезона, у којој мислим да сам играо јако добро. Забележио сам неколико асистенција и голова у првом тиму, имао сам пар добрих утакмица. Показао сам да сам део те шампионске генерације и једног сјајног тима и колектива. За омладинце сам одиграо више утакмица, а јесен је стварно била за памћење, побеђивали смо јако убедљиво све противнике и мислим да смо заслужили обе титуле. Доста тога ћу памтити из периода у Звезди, почевши од првих припрема са сениорима, где сам био са Дејаном Јовељићем, дебија за први тим, заједничке утакмице са братом Иваном… А о овој прослави титуле на крају боље и да не причам јер се то не може описати. То је осећај који ће ми остати за читав живот. Прво велика радост у Крушевцу, а онда све оно што се дешавало на Маракани и центру Београда. Драго ми је што сам био део свега тога – закључује Лука.
