Данас се навршава 50 година од смрти Звездиног фудбалера Дејана Бекића.
Дејан Бекић је био заљубљен у звезду и трубу. Са своје 23 године, тог 23.новембра 1967. је изгубио битку у којој није вољно учествовао.
Београд је тог јесењег дана био у болу и неверици, отишла је једна младост тек на почетку свог пута ка врху. Иако млад, иза себе је оставио нешто што љубитељи фудбала никада неће заборавити, Дејан је имао душу и зрачио добротом, био је омиљен у друштву и околини. Већ тада био стандардни првотимац Црвене звезде, број 6 је наследио од Владице Поповића као и место левог халфа. Незаменљиви халф омладинске репрезентације је куцао на врата сениорске репрезентације Југославије.
Своје прве фудбалске кораке изучио је код легендарног Предрага Ђајића, да би се калио у омладинцима „Графичара“.Праву шансу му је указао тренер Миша Павић, касније Иван Топлак и Миљан Миљанић. За први тим је одиграо 129 утакмица
Ништа се није дало наслутити да је Дејан болестан, све до једне посете свом саиграчу и најбољем другу Саши Марковићу. Тада су мајка и сестра Сашина приметиле да се он добро задихао на степеништу и имао оток на врату.Њихове слутње су се пренеле у страх за Дејаново здравље, које је било све крхије.
Први новински чланак на Сетог Николу 19. децембра 1966. који је изашао у „Политици експрес“, је наговестио да Дејан не путује на турнеју по Јужној Америци са првим тимом.
После детаљних анализа стања здравља Дејановог, дијагноза и вести нису биле добре, за болест рак лимфних жлезда једино су сазнали Миљан Миљанић и др Бора Бабић. Миљан је знао да му време истиче и према Дејану се понашао заштитнички. Дејан је слутио али тачан налаз лекара није знао. Ни његов најбољи друг са којим је у халф линији провео 5 година Александар Саша Марковић није знао за дијагнозу болести. Приликом Дејановог последњег дербија на којем су обојица учествовала, Миљан је скренуо Саши пажњу да припази на Дејана, јер се овај још није опоравио од вируса. Сале је на тој утакмици био заштитнички постављен, а играчи Партизана не знајући за болест, нису штедели Дејана Бекића.
Био је студент више школе за спољну трговину, а трубу је завршио у музичкој школи „Станковић“. Обожавао је Луја Амстронга. Иванка Марковић је била и девојка и несуђена вереница Дејанова, сестра најбољег Дејановог друга и саиграча Саше Марковића. Бол је био оштар а остао вечан, жал за младићем који је обећавао много, њој је обећао да вечну љубав према њој и труби неће нико отргнути из срца.
Двадесетак дана пред трагични тренутак, Дејан више није могао да устане из кревета.У Кумановској улици појавило се неколико стотина навијача Црвене звезде који су скандирали „Дејане устани, Дејане врати се“. По сведочењу старијег Дејановог брата Петра, то га је довело у још већи очај, пребачен је на ВМА где је убрзо и преминуо. Како је то Петар испричао о последњим његовим речима било је пуно обзира према осталим болесницима у соби, „У соби су тешки болесници, угаси светло да не смета људима“.
Пред саму зору 23. новембра 1967. престало је да куца срце младића који је очарао за век векова и Београд и тадашњу Југославију. Звездина легенда Јован Аћимовић је свом првом рођеном сину у марту 1968. дао име Дејан и старији Дејанов брат Петар је својој првој рођеној кћери дао име Дејана, па сину Дејан, па другој кћери Дијана.Тако се очувало име и наставило сећање на једног прерано отргнутог младића, од младости и живота.
