Петнаести дан септембра значајан је за Црвену звезду јер су чак тројица фудбалера која су оставила већи траг у клубу рођена на овај дан.
Кренимо редом, хронолошки. На данашњи дан 1966. године у Титограду, рођен је Дејан Савићевић, легенда Црвене звезде и југословенског фудбала.
За црвену-звезду је од 1988. до 1992. и у пролећном делу 1999. године одиграо укупно 118 такмичарских утакмица и постигао 41 гол. Освојио је три шампионске титуле 1990, 1991. и 1992. године, један национални Куп 1990, Куп европских шампиона 1991. и Интерконтинентални Куп 1991. године, када је био и други играч Европе по избору „Франс фудбала“.
Као велики таленат био је на мети многих клубова лета 1988. године, а највеће интересовање показали су Црвена звезда, Хајдук из Сплита и Партизан. Савићевић је о прелазном року 1988. године својевремено за култни часопис „Темпо“ изјавио: „Тражили су ме тада Звезда, Партизан и Хајдук, а ја сам одлучио да одем на Маракану. Имао сам због тога проблема у мом тадашњем клубу, јер је Будућност хтела да ме прода Партизану, а објективно, најбоље услове је нудио сплитски Хајдук. Међутим, никад нисам мешетарио, Звезди сам дао реч и нисам желео да је погазим иако сам касније добио боље понуде Хајдука и Партизана. Нисам погрешио, волео сам Звезду, наш највећи клуб, и жеља ми је била да заиграм на Маракани.“
У незаборавном походу Звезде до титуле првака Европе у сезони 1990/91 одиграо је седам мечева уз три поготка у Купу европских шампиона. Био је стрелац против Динама из Дрездена у Београду (3:0) и у реваншу у Немачкој (2:1), а сјајан гол постигао је против Бајерна у Минхену, када је у незаборавном продору са лоптом био бржи од Јиргена Колера и донео Звезди победу од 2:1 у сред Минхена у првом полуфиналном мечу. Имао је фантастичне продоре, потезе и дриблинге и у реваншу у Београду (2:2), а пехар је освојен у Барију након пенал серије против Олимпика из Марсеља.
Ипак, Звезда је касније победом против чилеанског Коло Кола (3:0) постала шампион света. Савићевић је асистирао Југовићу код водећег гола, а затим је насео на провокацију чилеанског играча крајем првог дела игре и зарадио црвени картон. Црвено-бели су све издржали, а Дејан је због одличних партија те 1991. године проглашен за најбољег спортисту Југославије по избору листа „Спорт“ и за најбољег Звездиног спортисту у традиционалном избору Звездине ревије. Магазин „Франс фудбал“ је Златну лопту намењену најбољем фудбалеру Европе доделио свом Жан-Пјеру Папену, а Савићевић, Панчев и Лотар Матеус су поделили друго место.
Лета 1992. године прешао је у славни Милан, у то време доминантан клуб у Италији и један од најбољих у Европи. У Звезду се вратио у зимском прелазном року 1999. године. Одиграо је три утакмице, био најбољи играч 112. вечитог дербија (2:2), али је НАТО агресија све нагло прекинула, па је Савићевић уместо да заврши каријеру у Звезди, што је и планирао, на крају то урадио у Рапиду из Беча.
За репрезентацију Југославије одиграо је 56 утакмица и постигао 19 голова.
Други данашњи слављеник је Марко Пантелић, некадашњи одлични голгетер Црвене звезде и репрезентације Србије. Пантелић је рођен 15. септембра 1978. године у Београду. За први тим црвено-белих је од почетка 2004. до августа 2005. године одиграо 60 такмичарских утакмица и постигао 33 гола. Освојио је дуплу круну 2004. године.
Почео је да тренира у Звезди са само осам година. Био је велики таленат, али се са 13 година преселио у Грчку, јер су му родитељи тамо добили посао. Био је члан Килкисијакоса од 1991. до 1993. године и Ираклиса из Солуна од 1993. до 1996. године. Затим се преселио у француски ПСЖ, као један од најталентованијих играча у Европи. За први тим клуба из града светлости одиграо само три меча у сезони 1997/98, а у дресу Б тима је на 20 утакмица постигао 12 голова.
Након боравка у још неколицини клубова, Пантелић је на велико задовољство поново стигао у клуб свог детињства. Марко Пантелић и Никола Жигић су у Црвеној звезди били фантастичан нападачки тандем. Марко је постигао 21 гол у 29 утакмица и био први стрелац лиге, а Жигић је погађао противичке мреже 15 пута. Марко је проглашен и за најбољег спортисту СД Црвена звезда 2004. године у традиционалном избору Звездине ревије. Велики број атрактивних голова је забележио у Звездином дресу, једно време био капитен и љубимац навијача, а затим је наставио да терорише противничке одбране у дресу берлинске Херте.
За Херту је од 2005. до 2009. године на 114 мечева у Бундеслиги постигао 45 погодака. Затим је и у дресу Ајакса из Амстердама имао врло запажен учинак. Касније је прешао у грчки Олимпијакос, где је од 2010. до 2013. године на 38 лигашких сусрета постигао 20 голова. Са црвено-белима из Пиреја освојио је три шампионске титуле 2011, 2012. и 2013. године и два Купа 2012. и 2013.
За репрезентацију је дебитовао 16. новембра 2003. против Пољске (3:4) у Плоку. На Светском шампионату у Јужној Африци селектор Антић га је неочекивано држао на клупи, али је у два меча Пантелић постигао гол у поразу од Аустралије (1:2) и уз Милана Јовановића био једини стрелац за Србију која је испала у групној фази.
Трећи слављеник је Дарко Лазовић, некадашњи везни фудбалер Црвене звезде и повремени репрезентативац Србије. Дарко је рођен 15. септембра 1990. године у Чачку. За црвено-беле је до сада одиграо 116 такмичарских утакмица, постигао 25 голова и учествовао у освајању шампионске титуле 2014. године и два Купа Србије 2010. и 2012. године.
Почео је да тренира са шест година у чачанском Борцу, где је прошао све млађе категорије, а за први тим је дебитовао са 17 година 2. марта 2008. против Хајдука из Куле, када је тренер Борца био Милован Рајевац. Недуго након тога је постигао и први гол за екипу, против Војводине, а једно време је тренирао и у Тотенхему, који је уз берлинску Херту био заинтересован да га доведе, али је Лазовић 2009. године појачао београдске црвено-беле.
Због повреде је пропустио почетак сезоне 2009/10. Дебитовао је у победи против Металца (3:0). Те сезоне је у шампионату одиграо девет мечева и постигао један гол у победи против Смедерева од 2:1, а у освајању Купа је у два сусрета постигао два поготка, оба у шеснаестини финала против Младости из Лучана (6:1). Стандардан у тиму је постао у сезони 2010/11, када му је Роберт Просинечки пружио прилику по преузимању тима у пролећном делу. Одличне игре пружио је у сезони 2011/12, када је помогао клубу да стигне до трофеја у Купу.
У шампионату Србије 2012/13 на 23 меча четири пута је био стрелац, али ни из четвртог пута са Звездом није стигао до шампионског пехара. Затим је доживео тешку повреду због које је дуго паузирао, па се у тим вретио у пролећном делу сезоне. Представљао је велико појачање за екипу Славише Стојановића. Одиграо је пролећни део у одличној форми, својим брзим продорима и головима помогао је Звезди да стигне до титуле 2014. године.
Лазовић је у Звезди остао и наредне године. Под вођством тренера Ненада Лалатовића, Лазовић је био једна од главних окосница подмлађеног тима који није успео да освоји шампионску титулу, али је успео да за наредну сезону „школује“ своје младе фудбалере који су то клубу вратили на најбољи начин већ наредне године. Лазовић је на крају сезоне 2014/15 одиграо свој последњи меч за Црвену звезду, укупно 142. званични, и каријеру је потом наставио у Ђенови за коју и данас наступа.
ФК Црвена звезда својим бившим играчима жели срећан овај диван дан!
