Након играчке каријере, садшњи шеф тручног штаба Црвене звезде Владан Милојевић своје тренерске амбиције почео је да остварује у млађим селекцијама свог вољеног клуба.
И поред доста сениорских екипа које је са успехом водио, Милојевић као најсрећнији моменат у тренерској каријери истиче освајање трофеја са Звездиним омладинцима.
— Преузео сам ту генерацију када су још увек били млађи кадети, три године напорног рада са тим дечацима били су иза мене до тренутка када смо освојили титулу. Целог себе сам уложио у тај посао, одлично сам познавао играче, осећао њихове потребе и зато нам није било тешко да се из те добре сарадње дођемо до круне њиховог омладинског периода. У екипи су била велики таленти и данас одлични играчи као што су браћа Срнић, Чаушић, Спајић, Мијаиловић, Стојковић, Дмитровић. Они су Омладинску лигу одиграли заиста доминантно и тада су се навикли на победе и осетили колико радости оне доносе. Зато су данас, где год да играју, гладни победа и трофеја — рекао је Милојевић.
Генерација дечака рођених 1992. и 1993. године на Маракану је вратила титула шампиона Омладинске лиге.
— У тој сезони смо освојили и много турнира, готово са свих на којима смо учествовали доносили смо пехар. Оно што се и данас памти из те сезоне са омладинцима јесте да нисмо ниједан пораз у вечитом дербију, после дуго година смо прекинули доминацију Партизана. У првом сусрету те сезоне смо их победили 4:1, а у другом мечу било је 3:0. Чак смо и титулу славили након победе над Партизаном на нашем терену. Данас сам сигуран да је кључ тадашњег успеха било то што сам имао изузетну комуникацију са својим играчима, за све време колико смо сарађивали нисам имао ниједан проблем са децом или родитељима.
Прослава и радост због освојене титуле, барем код оних млађих, нису изостале.
— Деца су то наравно прославила на свој начин, али ја нисам неко ко уме да се радује. Увек размишљам само о следећем дану. Сматрам да је живот много брз и зато сам тог дана када смо освојили трофеј размишљао само о томе шта ће са том децом бити сутра и где ће их пут одвести. Радује ме чињеница да сам са свим тим момцима и данас у контакту, да су они успели у животу и у фудбалу. Постали су прави људи. Када год могу да им помогнем и даље сам увек ту за њих. Након те титуле сам отишао из Звезде, како бих успео да се докажем и у сениорском фудбалу. Никада нећу заборавити последњи дан, када сам се растајао од своје екипе. Знали смо да морамо да кренемо свако својим путем, али после три године то није била нимало лако. То је живот, фудбал уме да буде суров, колико ти даје лепих ствари, толико ти и узима.
Звездин стратег присетиo се и својих дана проведених у Омладинској школи Црвене звезде.
— Прво је мој брат из Аранђеловца дошао у Звезду, па сам нешто касније и ја кренуо његовим стопама. Играо сам у Омладинској школи са играчима који су постали изузетно велика имена српског фудбала. У клуб ме је довео Тома Милићевић, тренери су ми били Војкан Мелић, Куле Аћимовић, легенде овог клуба. Са својом генерацијом и ја сам освојио титулу у омладинцима. Играо сам 1995. године и за први тим, касније постао тренер млађих категорија, а ево сада сам у првом тиму. Мислим да је ово нешто најлепше што је мој тренерски пут могао да ми донесе. Постепено сам се увек пео за лествицу више у Црвеној звезди. Знам колико је велики овај клуб, какве захтеве поставља пред своје играче и колико радости у животу доноси чињеница да сте део Звезде. Видећемо да ли ћу успех из омладинаца поновити и сада када сам тренер првог тима. Волим да радим, не плашим се свих напора који су пред нама и надам се да је то рецепт за успех — поручио је Милојевић.
Да се квалитетан и добар рад у омладинској школи исплати показују и имена клубова у којима данас играју фудбалери које је у млађим категоријама тренирао Владан Милојевић.
Славољуб Срнић, Филип Стојковић (Црвена звезда, Београд), Урош Спајић (Андерлехт, Белгија), Урош Ћосић (АЕК, Грчка), Горан Чаушић (Арсенал Тула, Русија), Драгољуб Срнић (Сласк, Пољска), Марко Дмитровић (Еибар, Шпанија), Срђан Мијаиловић (Крила Совјетов, Русија).
