Мноштво непредвиђених оклоности пратило је дуг пут на који су у среду, дан пред утакмицу са казахстанским Иртишем, кренули фудбалери Црвене звезде.
Уобичајено укрцавање у авион трајало је дуже него иначе. Неизвесност око времена полетања постајала је све већа са сваким тренутком чекања на добијање дозволе за кретање. План и програм који је припремио наш стручни штаб морао је да буде испоштован, како би играчи максимално припремљени и одморни ушли у утакмицу. Нешто више од сат времена кашњења у тај план није се никако уклапало.
Након краћег задржавања, седмочасовни лет могао је да почне. Изабраници Владана Милојевића комфоран авион са доста простора искористили су како би се што удобније сместили и одморили. У њиховим главама су се вероватно понављале акције које су дуго увежбавали на тренинзима. Код неких се сигурно провукла и по која мисао какву би срећу изазвала прослава гола на стадиону Иртиша. Из мисли их је тргао глас из кокпита који је обавестио да се, након нешто више од половине пређеног пута, прави једночасовна пауза како би се наточило гориво. Време на авионској писти прошло је у шали између играча и одличном расположењу свих из Звездине експедиције. Као да нису ни слутили да их чека турбулентно слетање и јако невреме у Павлодару. Пролaзак кроз олујни облак пробудио је и оне са најчвршћим сном. Чула се по нека шала на рачун оних који су се уплашили, али није било превише времена за то, јер је искусни пилот смирено приземљио авион.
Муње и громови, праћени јаким пљуском, дочекали су Црвену звезду након седам сати проведених у ваздуху. Локални аеродром, скромних капацитета, затворен је у два изјутра, када је авион из Београда слетео. Зато је, због недостатка превоза, трчање по мокрој писти уз бљеске муња билa прва препрека коју су наши фудбалери савладали. Много лепши призор сачекао их је по уласку на сам аеродром. Осмех Марка Петровића, директора хотела Иртиш у коме су наши фудбалери били смештени, био је лепа добродшлица, сада већ уморној експедицији. Петровић, иначе ватрени звездаш, у мајици са грбом свог вољеног клуба дочекао је наше фудбалере и стручни штаб и обећао им да ће се потрудити да боравак у Казахстану свима остане у најлепшем сећању. Он је такође много помогао да царинска контрола прође што брже, те су, чак иако је радно време одавно прошло, три шалтера била отворена како би наши фудбалери што брже стигли до свог хотела. У њему су имали изванредну услугу јер се око хране бринуо још један звездаш, Немања Петровић, тако да је нашим фудбалерима преостало само да се одморе у најлепшем хотелу у овом казахстанском граду.
Кишовит и мрачан, какав је био када је Звезда стигла, Павлодар се следећег јутра претворио у осунчан град, специфичне архитектуре, који обилује уређеним парковима, интересантним фонтанама и љубазним људима. Становништво је разноврсно, а животни стил разликује се од оног што имамо прилике да видимо у Србији. Павлодарска област, у којој живи 1,7 милиона људи, исте је величине као Немача која има нешто више од 81 милиона становника. Занимљиво је истаћи да се у Павлодару налази највећа нафтна компанија на свету. Чак и када би била једина у овој земљи, могла би да снабдева читав Казахстан, који заузима површину од 2 милиона и 750 хиљада квадратних километара. Овај град богат је налазиштима руде ауминијума која се користи за производњу борбених руских авиона сухоја.
Градски стадион на коме игра екипа Иртиша изграђен је 1947. године, а реконструисан је 2007. и има капацитет од 12 000 места. Није уређен по најновијим стандардима, недостају бољи услови у свлачионицама, као и ложе на трибини. Мештани кажу да током првенства готово никада на трибинама нема више од 5 000 људи, а да је атмосфера позоришна. То се није показало као тачно на утакмици коју је Иртиш играо са Црвеном звездом. Од првог минута домаћин је имао веома гласну подршку са трибина. Стадион је био одлично испуњен, ако се узме у обзир то да је сат времена пре почетка меча почела јака киша, која је трајала готово до краја првог полувремена. Испред трибина публику је забављала маскота клуба, бели медвед.
Како то увек и бива, чак и 5 500 километара далеко од Београда, Црвена звезда је уз себе имала своје навијаче. Делије су биле на трибинама и пружали подршку својим миљеницима, који нису заборавили да истакну колико су захвални навијачима на тако верној подршци.
Након 90 минута ватрене борбе и са позитивним утиском о крајњем резултату, експедиција Црвена звезда упутила се ка павлодарском аеродрому. И ту као да се историја понавља. Због јаког невремена, кише и грмљавине, лет се одлаже за сат времена. Већ је један после поноћи по локалном времену, умор након одигране тешке утакмице не јењава, али ни ново кашњење није успело да покври расположење међу црвено-белим фудбалерима. Овог пута имали су обезбеђен превоз до авиона, те су тако избегли поновно трчање по покислој писти. Након одигране утакмице тешко се спава, како кажу наши фудбалери, па су тако нешто више од седам сата летења неки искористили како би погледали филм, други су се опуштали уз музику, неки су се међусобно шалили, а било је и оних који су својим смехом будили понеког заспалог путника.
На излаку са аеродрома наше фудбалере сачекао је добро познати аутобус, којим су кренули у припрему реванша са Иртишем.
