Годину дана након продора Црвене звезде на кров Европе, новинарка Светлана Мијатовић обавила је опширан интервју са некадашњим фудбалером Црвене звезде Рајком Јањанином. Данас, 25 година касније, подсетићемо се детаља из живота Рајка Јањанина, а интервју Светлане Мијатовић преносимо у целости.
„Осим обавезних припрема које новинар мора да обави пре одласка на дужи разговор, има још много ситница, које вам не дају мира. У доброј мери, баш од њих зависи да ли ће текст бити допадљив. Хоће ли саговорник доћи на разговор расположен? Хоће ли му тема до краја одговарати? Колико ће бити спреман да најискреније и опширно прича? За читаоца све су ово небитне ствари, али у новинару „живе“ и учине да се аутор готово никада са разговора не врати „исти“.
Сусрет са Рајком Јањанином обогатио ме је за двоструко сазнање. Прво, нескривено зажалите што је у нашем најпопуларнијем спорту тако мало правих и комплетних личности, каква је некадашња полутка црвено-белих. Друго, важније: фудбалска публика је непогрешиви барометар нечије укупне вредности. Можете бити најбољи на свету, али ако вам навијачи не рашире своја крила, све освојено у каријери показујте само својим најближима!
Рајко Јањанин, Звездина ведета са почетка осамдесетих, уживао је огромну популарност комплетне фудбалске публике, целе Југославије. Он је код Звездиних навијача био популаран до те мере, да су тренери на тражење публике морали да га уводе у игру! Зашто су Рајка Јањанина толико волели, а новинари изузетно ценили — показао је и овај наш сусрет. Две недеље пре истека минуле године Рајко је постао отац једне девојчице. Ми смо разговор заказали за други празнични дан Нове године. И баш тог дана, здравствена ситуација у породици није била најповољнија, што је подразумевало могућност одлагања нашег виђења. То Рајко није желео!
На место договора стигао је чак раније, а због затвореног кафића на стадиону, петнаестак минута колима је обилазио околне улице, не би ли пронашао ресторан, где се може на миру поразговарати за наш лист.
— За мене је то нормално што сам и у овим, не баш најповољнијим околностима дошао на разговор. Петнаест година сам био фудбалски професионалац. Фудбал је уграђен у мој стил и начин живота. Обавезе према тренингу и утакмици и обавеза према новинарима истог су значаја. Одувек сам тако резоновао. Наравно, не да бих сакупљао некакве поене, већ из схватања да сам одабрао професију која такве ствари подразумева. Што се публике тиче, према њој задатак не можете обавити овако, тачним доласком на интервју. Њој мораш показати шта знаш. Волели су ме навијачи због мог играчког умећа. Али, истина је и то: ја сам за ту публику и играо све те године! Волели смо исте ствари: „штос“ на терену, добро додану кратку и дугу лопту, ефектан гол. Људи на стадионе долазе због доброг фудбала и лепих потеза и ја сам им љубав узвраћао игром, најбољом којом сам умео и знао.
– Где је данас Рајко Јањанин?
— Живим у Београду са супругом и кћеркицом у стану који сам добио од Црвене звезде. Време игре је прошло. Имам 35 година и не намеравам више да играм. Нисам више у годинама кад могу лако да издржим напоре припрема, а и могућности повреда у овом добу су веће. Имам друге планове. Спремам испите на Вишој тренерској школи, намеран да једнога дана постанем тренер. Копачке сам дефинитивно „окачио о клин“. На реду су књиге. Публика и ја ћемо се још сусретати. А, какав ћу бити тренер то ће најбоље време да покаже.
– Виђени сте, и то као врло успешан играч малог фудбала?
— То је више, да се старо друштво не заборави, него неко озбиљно играње фудбала. Шестић, Јовин, ја и још понеко из генерације окупимо се тако, да ови млади виде, шта смо ми то некада знали. Мој стари друг Шестић је најупорнији. Игра за Вождовац и то са еланом као у доба прве младости. Шеле се не предаје!
За млађе навијаче Црвене звезде, за оне, који не памте играчке дане Рајка Јањанина, ево малог подсетника: Фудбал је почео да игра у родном Карловцу уз старијег брата Жељка, пре више од две деценије. Са 18 година постао је првотимац Карловца, а први професионални уговор потписао је са загребачким Динамом 1975. године и поштено га одрадио. У Црвену звезду дошао је 1980. и играо пет сезона. Касније је каријеру наставио на Криту у грчком лигашу Офију и са њим 1986. године освојио друго место у првенству Грчке, иза Панатинаикоса. То је највише што је Офи икада постигао у својој историји! Рајко је овај малени тим одвео у Европу, постигао осам лигашких и четири гола у Купу и те године проглашен за најбољег играча у грчком првенству! Публика је „лудовала“ за Рајком! Истиснуо је из тима румунског репрезентативца Буја Јорданескуа који је иза себе имао 80 утакмица за државну репрезентацију.
Рајко је играчку каријеру завршио прошле сезоне играјући за један мањи италијански тим крај Удина.
— У Црвену звезду је требало да дођем још 1975. године, али сам стигао са пет година закашњења! Клуб у којем сам почео имао је договор са Загрепчанима о преузимању талентованих играча, тако сам се и обрео међу „модрима“, мада сам одувек био Звездаш и то није било непознато. Сећам се дана, када сам са многим Карловчанима путовао у Београд на велике Звездине утакмице против Ференцвароша, Панатинаикоса. У Београд сам долазио из још једног великог разлога: Драган Џајић ми је био играчки узор.
— Ваш долазак из Динама у Звезду био је сензација тог прелазног рока?
— Како да није! Играчи некадашње „велике четворке“ ретко су прелазили у супарничке тимове. Пре мене само је, још много година раније, голман Мирко Стојановић дошао из Динама у Звезду. Потом је до мог доласка прошло много времена. После мене, са много мање помпе стизали су у Звезду редом: Ивковић, Цветковић, Брачун, касније још Просинечки…
— На Маракани Вас је дочекало пуно великих играчких имена?
— Свака Звездина генерација имала је великих асова, не само она у којој сам играо и она у коју сам стигао. Годину дана пре мог доласка 1979. Владимир Петровић – Пижон, Душан Савић и Александар Дика Стојановић били су на прагу највећег успеха, али је на жалост у финалу Купа УЕФА изгубљен меч са Борусијом.
За пет година проведених у Звезди Рајко је одиграо 215 званични меч, постигао 80 голова и остао упамћен као играч због кога су публика и новинари водили жестоки „рат“ са серијом Звездиних тренера у том периоду. Зец, (два пута), Остојић, Шекуларац, Ђорић – трпели су невиђене звиждуке и критике, јер су Рајка често уводили у игру или кад се губило или кад се више није могло победити! Те нема снаге, те мек је у дуелима, те не уклизава у противника, те не прати свог играча… Оправдања колико хоћете, али ни једно довољно да се прихвати.
Рајко је ћутао.
Улазио у игру кад су га позивали, давао голове, дуге и кратке правовремене лопте — и каквог ли парадокса — само још више подгревао атмосферу неповерења према стручњацима који су водили Звезду.
Овим речима, дословце овим речима, објаснио нам је ових дана тренер Гојко Зец разлоге за често изостављање Рајка Јањанина из тима:
„Док смо друге играче кажњавали због претераних грубих стартова, једном сам помислио да бих Рајку требало да предложим награду ако направи бар један једини фаул у току целе сезоне! Рајко је био префињени техничар, изузетно поштен спортиста, фер и коректан играч. Са њим никада нисам имао ни један једини неспоразум. Био је изузетан драгуљ. Никада се није побунио што неко други игра уместо њега. Зато су га сви тренери па и ја много ценили. Зато су га и саиграчи волели. Осетила је то и публика и без сумње, био је њен највећи љубимац у време кад је носио Звездин дрес. Био сам Звездин тренер кад је играла ону чувену утакмицу Купа шампиона против Бенфике у Београду. Победили смо са 3:2, а Рајка сам увео у игру у другом полувремену и баш захваљујући његовим головима победили. Дао је два гола из пенала и један из игре.“
Зашто није играо од самог почетка?
„По мом мишљењу Јањанин је био играч за 60 минута игре. Тог 19. септембра 1984. године, мени као тренеру против Бенфике био је потребан тим великих бораца, оштријих играча, а Рајко то није био“
Ваљда да исправи грешку из првог меча, Зец је Јањанина поставио у тим у реваншу и у 75. минуту при резултату 0:0 извукао га из игре. Звезда је после тога примила два гола и изгубила! То се зове тренеров пех.
Али, није га имао само Гојко Зец. Две године пре Зеца, Звезду је водио Стеван Остојић у оној незаборавној ноћи Дијега Марадоне, који је, потпомогнут Шустером, торпедовао наш тим са 4:2 усред Београда.
Тек у другом полувремену Остојић је увео Јањанина уместо Ђорђа Миловановића и Јањанин је дао два гола!
„Јањанин је био једина светла тачка“, писала је „Политика“ у свом издању од 21. октобра 1982. године после меча Звезда – Барселона 2:4.“ Још једном је читав стадион доведен у неверицу, зашто овај момак и после Станковића, Зеца ево сад и Остојића живи у константној немилици тренера. Зашто му се шанса пружа кад „лађа“ почиње да тоне?“
— Зашто?
— Никада се нисам мешао у послове тренера — прича данас Рајко Јањанин. — Тренери су сматрали да немам довољно снаге и оштрине, ја сам мислио нешто друго. Нисам имао крај себе тренера који би ме мотивисао да исправим све то што ми недостаје да бих био још бољи. Можда је одговор пре у мени самом? На фудбал сам гледао као на игру. Тако сам и играо. Публика је то волела и… као да ме то спортски испуњавало. Никада, па ни данас, нисам зажалио што сам такав однос имао према фудбалу.
— Задовољни сте својом каријером?
— Кад све прође, обично се каже да је могло и више и боље. Са Звездом сам освојио два првенства и два Купа, стално смо били у Европи и не могу рећи да је то мало.
— Са репрезентацијом нисте имали среће?
— Прошао сам све селекције. У младу ме је увео Анте Младинић, у „А“ тим Миљан Миљанић, али сам за најбољи састав одиграо само две утакмице. У моје време „плави“ нису били овако вођени. Селектори су се често мењали и сваки од њих имао је своју визију играча за место на коме сам играо. Конкретно на мом месту у репрезентацији је тада играо Блаж Слишковић из Вележа, касније Хајдука и био више по укусу селектора.
Прошлогодишњи успех наших фудбалера је, то спорно није, спортско-медијски догађај света за 1991. годину. Ево, како га из свог угла види наш саговорник.
— То је чудо од успеха! Нисам га очекивао. Нисам предвидео ни Бари ни Токио а све утакмице сам готово са лица места посматрао. Никада ни један наш клуб у било ком спорту није играо тако значајне утакмице у атомосфери једне потпуне политичке конфузије, каква је владала у нашој земљи. Сви остали европски тимови су се у миру и до максимума појачани припремали а нису остварили оно што је Звезда успела. Зато ја овај успех Црвене звезде не могу да упоредим ни са једним успехом било ког нашег клуба до сада, ни са једним успехом било ког другог тима у свету. Овај успех Звезде у оваквим условима никада нико неће достићи.
— Имала је Звезда ове године и велики тим, за велики резултат?
— Звезда има сваке године велики тим за сјајне резултате, али је једино ова генерација успела, оно што ни једна пре ње није. По мени одговор је у Миодрагу Белодедићу! Нити би се Пижоновој генерацији догодила Бенфика, ни Џајићевој Панатинаикос, ни Пиксијевој Келн, да су имали таквог играча. Ја овога пута не бих желео да повредим ни као играча ни као спортисту, било кога из ове Звездине генерације. Али, морам да кажем, на пример, да Драгиша Бинић сигурно није достигао или престигао играчки једног Драгана Џајића, и да је то превага, која је донела успех. Једноставно речено Џајић није имао у тиму данашњег „либера“ — Бинић јесте!
— Носили сте „десетку“, данас је носи Дејан Савићевић?
— Да упоредимо нас двојицу? То је немогуће. Свако време има свој фудбал, своју игру и своје законе игре. У моје играчко време било је много тимова са сличним профилима играча: Фрањо Владић, Блаж Слишковић, Јурица Јерковић. Данас ни један тим нема таквих играча и сад, не знам да ли је то олакшица или оптерећење Дејану Савићевићу јер га код нас ни са ким не можете поредити. О Дејану бих ја рекао нешто друго. Дејан је паклени играч. Најбољи играч којег сам ја видео, да овако игра на месту на коме игра. Има апсолутно све што најбољем играчу треба. Фантастичан је!
Тако говори Рајко Јањанин, некад играч од класе, а одувек прворазредни спортсмен. Звездаши никада од њега нису тражили трофеје. Никада га звиждуком са терена испратили! Гледалиште га је једноставно – волело!
Многи никада неће осетити чари навијачке љубави, којом је обасипан Рајко, иако ће, с времена на време, моћи оно што Рајко неће: да с пажњом обришу и најмању трункицу прашине са највећег могућег освојеног фудбалског трофеја.
