О славном голману Црвене звезде написане су многе лепе приче. Једна од њих је 1978. године настала из пера Жељка Шарчевића, и овом приликом најзанимљивије делове преносимо.
Почетком прошлог месеца, становници Бенковца – градића у средишту Равних котара, у Северној Далмацији – имали су прилике за узбуђење и разлога за радост: у оквиру прославе Дана борца и 60. годишњице фудбалског клуба Велебит, свечано је отворен нови, модерно уређен и опремљен Спортски центар.
У главном сусрету на фудбалском терену, састали су се први тимови слављеника и сплитског Хајдука; у предигри – екипе ветерана Велебита и београдске Црвене звезде. У екипи гостију – поред Рајка Митића, Боре Костића, Зечевића, Марковића, Тадића, Михића…. – наступио је и најстарији члан Звездине недавно основане Секције ветерана, Срђан Мркушић.
Према ранијем договору у пракси уобичајеној за такве сусрете, он је требало да брани Звездин гол у току првих петнаестак минута, а да га онда замени Владимир Беара; али, Беара је у последњем тренутку био објективно спречен да дође у Бенковац, и тако је шездесеттрогодишњи Мркушић бранио готово током целе утакмице.
Гости су надмоћно победили са 9:0, домаћи су имали свега неколико озбиљнијих шанси да постигну згодитак, али Мркушић је успешно интервенисао. После утакмице, Митић је његову игру прокоментарисао, упола у шали:
– Пази, Мрка се под старе дане баца као што ни у младости није чинио!
Нови травнати терен на којем су утакмице одигране једногласно је оцењен као изванредан, један од најбољих у земљи. А радове на њему извео је специјализовани Погон за изградњу травних фудбалских терена Ловно-шумског газдинства „Јелен“ из Београда – Погон чији је шеф, данас један од наших најистакнутијих стручњака у овој области, инжењер Срђан Мркушић…
Каријера која је тек требало да се вине својим врхунцима прекинута је – да би се, неочекивано, наставила тек 1946, у Звезди. Мркушић је већ био дипломирао, превалио тридесету годину и све чешће се питао има ли шта још да тражи на фудбалском терену. Тим пре што је на свом првом радном месту, у тадашњем Државном осигуравајућем заводу, где је од 1946. до 1948. радио на процени штете у пољопривреди – највише посла широм Републике имао управо у месецима најинтензивнијих припрема и такмичења; успевао је, дакле, да редовно тренира – односно да доспе у форму и у први тим – тек крајем сезоне… Закључио је да тако више не иде.
Људи из Црвене звезде желели су, међутим, да направе велики тим – а видели да Мркушић у томе може да им помогне. Наговорили су га да се реактивира, а нови посао у Градском зеленилу у Београду – без путовања на терен – то му је и омогућио. Од тада је могао равноправније да се носи са својим конкурентом Љубом Ловрићем.
– Али, то је била лојална, фер конкуренција, без подметања и закулисног надметања; Ми смо, у ствари, све време један другог подстицали на нова залагања и боље игре.
Мркушић је поново заиграо „пуном паром“ 1948, са 33 године: а марта 1949, готово деценију после оног сусрета са Мађарском, са 34 године је поново обукао дрес репрезентације, и то на једногласан захтев играча: Митића, Бобека, Чајковског, Вукаса, Хорвата, Огњанова…
Била је то она чувена „мајсторица“ са Французима, у Фиренци, после две редовне утакмице (обе нерешене, 1:1, на једној је бранио Ловрић, на другој покојни Фрањо Шоштарић) у квалификацијама за Светско првенство 1950; ова трећа одлучена је поготком покојног Бобе Михајловића из пенала и резултата 3:2 за нас… За следеће три године, одиграо је још 16 утакмица за репрезентацију, укључујући и ону са Бразилом, за улазак у финале Светског првенства – опет чувену, али по Митићевој повреди главе при изласку на терен, и изгубљену са 0:2.
– Тадашња бразилска репрезентација, иако у финалу поражена, била је сјајна: ова данашња није ни сенка од ње… А оних двесто хиљада ватрених навијача на тек отвореној „Маракани“, то је нешто непоновљиво, незаборавно!
Мркушић је последњи пут за репрезентацију заиграо 1952, када нам је Аустрија у Бечу задала тежак пораз (2:7); године су стизале, а на врата репрезентације куцао је Владимир Беара – касније његов наследник и у Звезди:
– Имали смо и пре и после рата, и данас имамо много добрих и одличних голмана, али Беара је био и остао највећи од свих. Он је један. Сви ми, остали, постизали смо резултате радом и вежбањем – ја за себе, уосталом, сматрам да сам био мање голман у ужем а више играч у ширем смислу речи – а Беара је, поред осталих квалитета, имао и инстинкт: осећао је куда ће противник да пуца.
Сам Мркушић је – сазревши и усавршивши свој специфични стил – највећу форму и успехе достигао између 1949. и 51. године, као припадник оне генерације која је ударила темеље свим доцнијим успесима и данашњем угледу Црвене звезде. Доминирати тереном у тим годинама, на средини четврте деценије живота, то је појава без примера у нашем спорту, необична реткост и у светском; али, Срђан Мркушић није феномен једино по томе.
На утакмици у Сплиту, 1952. задобио је тежак прелом ноге у чланку, после којег су се лекари борили да га оспособе за ходање – о некој игри ни говора; а он се, после годину дана, вратио на игралиште!
– Тада млади лекари, данас угледни професори Радуловић и Ракић, закључили су да сам ја „демантовао медицину“. Можда и не бих, али Звезда је била остала без голмана, и тако…
И тако, играо је до 1954, до надомак своје 40 године; пре растанка, са Звездом је освојио и другу титулу првака државе.
– Могао сам да играм још, али желео сам да ме памте онаквог какав сам тада још био, у форми и у снази.
Први југословенски „трећи бек“, суверени „господар шеснаестерца“, „див међу стативама“, али и „див испред статива“ и „претходник Лава Јашина“ – како су га, између осталога, и не без разлога називали – није се, међутим, опростио и од терена: од пре неколико година, почео је да их пројектује, уређује и гради, обезбеђујући данашњим генерацијама играча услове каквих у добром делу његове каријере није било: тада су и велики и највећи играли на теренима под шљаком!
Велико стручно знање и искуство, удружени са љубављу, уграђени су у зелене терене са пресађеном травом и најмодернијим системом дренаже – у Крушевцу, Призрену, Лесковцу; после Бенковца, биће и у Косовској Митровици, Дрнишу (родном месту његове мајке), Оџацима, Книну… Срђан Мркушић, у новој улози, продужава своје дружење са спортом; на новим теренима, наставља своју велику, достигнућима богату, животну утакмицу.
