Дан када су навијачи научили да верују

72

Двадесет и седми септембар је датум који је укњижен као један од значајнијих у историји Црвене звезде. Градећи свој пут ка месту где бораве великани, Црвена звезда је пролазила кроз многе препреке, а неке су послужиле као права лекција како навијачима, тако и свима који воле овај клуб.

Те 1978. године, Звезда је започела своју, касније ће се испоставити, праву европску одисеју која је завршена истовремено славно и неславно. Мало, јако мало је недостајало да наш клуб дође до пехара намењеном освајачу Купа УЕФА, а у то „мало“ спада и воља једног човека који је у финалу овог такмичења делио фудбалску (не)правду. Али, ово није текст о њему.

У првом колу овог такмичења, Црвеној звезди се на путу нашао Динамо из Берлина. Прва утакмица одиграна је у Немачкој, а тим Звезде који је тада водио Бранко Станковић претрпео је резултатску катастрофу – пораз резултатом 5:2! Звезда је већ тада била велика и многи су веровали да се предност немачког тима може надокнадити у Београду – у прилог томе говори и податак да се на реванш утакмици окупило 60.000 навијача. Ипак, неки су били и скептични, а скептицизам је нарастао након што је Динамо у Београду на полувреме отишао са предношћу од 1:0. Наставак утакмице донео је праву црвено-бело рапсодију. Екипа коју је на терену предводио Владимир Петровић Пижон показала је сву своју моћ. Најпре је Душан Савић начео Динамо голом у 58. минуту, да би потом два гола постигао Здравко Боровница, и на тај начин увео утакмицу у веома неизвесну завршницу. Нашем тиму је био потребан још један гол, и он је дочекан – у 90. минуту, када је Лаук затресао сопствену мрежу, желећи да интервенише испред наших нападача.

Црвена звезда се на тај начин пласирала у наредну рунду Купа Уефа након великог, невероватног преокрета, и постарала се да 27. септембар постане подсетник свима који, макар за тренутак, себи дозволе да посумњају у оно што овај клуб може.

Опрез увек. Сумња никад!

О овој утакмици говорио је и протагониста Здравко Боровница у нашој емисији „Легенде Маракане“. Подсетимо се, још једном, како је то изгледало.