Црвену звезду ће у четвртак, 25. августа, чекати врло тежак задатак. Након убедљивог пораза у Италији (0:3), црвено-бели, уколико желе да се пласирају у групну фазу Лиге Европе, морају да надокнаде минус од три гола. Тешка мисија – не и немогућа, ако је судити по појединим блиставим моментима наше историје.
Далеке 1970. године, Црвена звезда је такмичење у Купу Шампиона започела тешким поразом у шеснаестини финала. Ујпешт Дожа је на свом терену победила Црвену звезду резултатом 2:0, али реванш у Београду донео је потпуно другу слику. Већ у 7. минуту, Зоран Филиповић је Звезди донео вођство, да би средином првог полувремена Драган Џајић анулирао предност Ујпешта из првог меча. До краја утакмице, у стрелце су се уписали и Стеван Остојић, односно још једном Зоран Филиповић, и Звезда се победом од 4:0 пласирала у осмину финала. Те сезоне, Џајина генерација је стигла чак до полуфинала најјачег европског такмичења, када је у двомечу са Панатинаикосом била елиминисана.
На пролеће 1975. године, у четвртфиналу Купа победника Купова сусрели су се Црвена звезда и Реал Мадрид. Краљевски клуб је у првом мечу славио победу од 2:0, и Звезда је без капитала у виду гола у гостима на својој Маракани морала да јури нимало наивну предност Реала. Ипак, у незаборавном реваншу у којем су епски дуел водили Драган Џајић и Камачо, црвено-бели су успели да надокнаде минус из Мадрида, и головима управо Џајића као и Огњена Петровића уведу двомеч у пенал серију, након које је Црвена звезда забележила тријумф и пласирала се у полуфинале Купа победника Купова.
Свакако највећи преокрет у историји нашег клуба догодио се у сезони 1978/79. Иако је тек почело такмичење у Купу Уефа, деловало је да ће Црвена звезда бити елиминисана већ у првом колу. Екипа коју је на терену предводио Владимир Петровић Пижон, поражена је у Немачкој од Динама из Берлина резултатом 5:2. И поред тога, у реваншу се на београдској Маракани окупило 60.000 навијача. Звездина публика је веровала у преокрет, а веровао је и тадашњи тренер Бранко Станковић као и фудбалери који нису изгубили веру ни након што су Немци у Београду повели 1:0 и том предношћу отишли на одмор. Наставак утакмице донео је праву црвено-бело рапсодију. Најпре је Душан Савић начео Динамо голом у 58. минуту, да би потом два гола постигао Здравко Боровница, и на тај начин увео утакмицу у веома неизвесну завршницу. Нашем тиму је био потребан још један гол, и он је дочекан – у 90. минуту, када је Лаук затресао сопствену мрежу, желећи да интервенише испред наших нападача. Црвена звезда се на тај начин пласирала у наредну рунду Купа Уефа, а те сезоне стигла је чак до финала овог такмичења!
Треба поменути и сезону 1981/82, у којој је Црвена звезда учествовала у Купу европских Шампиона и у којој је елиминисана од Андерлехта у четвртфиналу. Претходно, у осмини финала овог такмичења, црвено-бели су у гостима против Банјика поражени резултатом 3:1. Да Црвену звезду никада не треба отписивати, поново је показано у реваншу – наш тим је славио убедљиву победу од 3:0, и на тај начин се пласирао у четвртфинале где је касније елиминисан од Андерлехта.
Црвену звезду чека јако тежак посао, али шампиона Србије никада не треба унапред отписати. Ако нас је историја нечему научила, то је да у момке који на грудима носе Звездин грб увек треба веровати. Само симбиоза фудбалера и публике на трибинама може довести до заједничког циља – победе.
Зато, нека Маракана још једном загрми!
