Како је то судбина удесила! Да се највећи успех српског спорта, тријумф Црвене звезде у Барију, деси звездане ноћи 29. маја 1991. године, а да се у секунд после поноћи из “сребрне амфоре” пуне шампањца наздрави Драгану Џајићу, јер је – славио 45. рођендан.
Легенда српског фудбала данас прославља 69. рођендан, и данас није обичан дан, јер Драган Џајић није обичан смртник, ни обичан грађанин ове земље, као што није био ни обичан фудбалер.
Звониће данас његов телефон до усијања, пошта ће испоручивати на његову адресу телеграме са честиткама и лепим жељама не само из наше Србије, него из читавог света! Стизаће поздрави и честитке и на нашу “Маракану” јер она је његова друга кућа. И тако ће заувек бити, јер, тешко да било која спона може да буде чвршћа од оне која везује Црвену звезду и њену трећу “звезду”.
Од тренутка кад је као петнаестогодишњи небрушени драгуљ из малог Уба стигао у наш клуб, прошло је скоро пет деценија. И све су биле обојено црвено-бело. То су пет деценија испуњених напорним тренинзима, утакмицама, дриблинзима, центаршутевима головима и победама, али и непреспаваним ноћима током којих је, у каснијој доби, до танчина планирао пут нашег клуба до звезда. Да ли се исплатило? Да ли је у томе успео?
Одговор лежи у угравираном натпису на “сребрној амфори” која се додељује европским шампионима. Међу другим великанима стоји и натпис – Црвена звезда и то је Џајино животно дело. Драган Џајић 30. маја 1946. године није рођен да буде фудбалер него да буде – најбољи од свих фудбалера које је изнедрио домаћи, југословенски и српски фудбал. У Црвену звезду је дошао још као школарац, а већ 8. јуна 1963. године доживео је званични деби. Тада је имао 17 година. Време до 1979. може слободно да се назове – Џајићева ера.
Јер, нико пре и после њега није владао нашим фудбалом толико дуго и тако суверено. Званичне бројке кажу: у црвено-белом дресу одиграо је 590 утакмица и постигао 287 голова. Као првотимац, а од 1965. и капитен, са Звездом је освојио пет шампионских титула (1964, 1968, 1969, 1970, 1973) и четири трофеја националног Купа (1964, 1968, 1970, 1971) – значи три “дупле круне”.
У плавом дресу репрезентације Југославије први сусрет одиграо је 17. јуна 1964. против Румуније, а опростио се 16. септембра 1979. против Аргентине, нанизавши 85 утакмица што је пуних 27 година био недостижан рекорд. За државни тим је постигао 23 поготка по чему је на вечитој листи стрелаца репрезентације једанаести. Више него симболично, кад се зна да већа и боља “једанаестица” није постојала на овим просторима. Учествовао је на Олимпијским играма 1964. у Токију, два Европска шампионата – 1968. у Италији где је водио “плаве” до финала, и 1976. у Југославији где смо заузели четврто место, као и једног Светског првенства – 1974. у СР Немачкој.
По завршетку играчке каријере прихватио је понуду вољене Црвене звезде да се окуша као технички директор и на тој функцији освојио је осам титула првака државе, четири трофеја Купа, Куп шампиона у Барију и Интерконтинентални “Тојота” куп у Токију!
Џајић је потом, од 1998. до 2005. године био и председник нашег клуба. Под његовим руководством Звезда је освојила још три првенства и четири Купа. Укупно – 35 трофеја! Од њега нема трофејнијег у историји Црвене звезде, српског и југословенског фудбала. Какав је играч био Драган Џајић, питају се многи млађи навијачи. Одговор је јединствен и непоновљив, хитрог корака. Брз. Још бржег и непоновљивијег дриблинга. У пуном трку би се стуштио крај леве линије терена, залелујао и тако, у покрету, „ломио кичму“ свом чувару. Питајте Камача из Реала! Кад противнички играч почне да се окреће око себе, Џајић би већ био далеко. Онда би уследио центаршут, она чувена “кифла” која је непогрешиво погађала у главу Прљинчевића, Остојића, најчешће Лазаревића, Филиповића… У сваки од њихових голова уграђена је та Џајина компјутерски навођена лопта. Бог је Џајићу дао савршену леву ногу која је поред центаршутева слала и пројектиле. Далеко од тога да није умео и да није давао голове и десном, па и главом, али та чудесна левица… Ње су се плашили голмани наше лиге, свих европских и светских клубова, бројних најјачих репрезентација света. Њом је решетао и Партизан и Реал Мадрид!
Џајића никад нису поредили са великанима који су играли пре њега. Из простог разлога што је донео нешто ново и непоновљиво и то је било јасно свакоме ко би га једном видео како игра.
Играо је многе велике утакмице и био стрелац многих значајних голова. Фудбалска јавност би, по правилу, увек издвојила два: ону мајсторију из Фиренце 1968., кад је мајсторски прихватио лопту и савладао Гордона Бенкса. Џајић је срушио Енглеску, Џајић је срушио светског првака, Џајић је увео Југославију у финале Купа нација! Џајић је – најбоље лево крило света!
Други, незабораван, легендаран погодак, у реванш утакмици са Ујпешт Дожом у Купу шампиона. “Маказице” које су зауставиле дах, па убрзала срца и свих на “Маракани” и изазвале овације.
Џаја је могао и морао да игра у највећем европском клубу – Реалу, али тамо није отишао иако су га чекали кључеви Мадрида. Зашто? Никад није објаснио. Никад до краја испричао. Али, зато би се радо вратио на две године проведене у француској Бастији. Колики је и какав траг оставио на Корзици, причао је једном приликом, тамо негде 1996, 1997. године некадашњи центарфор Црвене звезде Анто Дробњак, који је такође, на Џајину препоруку, играо за Бастију.
“Црвена звезда је дошла да одигра пријатељску утакмицу са Бастијом. Тог јутра, људи су устали и спремали се као да је слава, као да иду у цркву. Облачили су свечана одела. Јер, са Звездом је долазио Џазик! Сви су били усхићени, од старца до дечака који се нису ни родили кад је Џајић играо”. Тако је то са Џајом. Ко га је видео на делу, никад га није заборавио.
Године директоровања и председниковања Звездом… Одмерен, миран, сталожен, скроман. Увек се, у најлепшим и у најтежим тренуцима, понашао у складу с оним “У добру се не понеси, у злу се не понизи”. Доступан свима, једнак према свима. Срдачан, пријатан, добронамеран. Ако не може да помогне, неће одмоћи. Играче које је желео да гледа како играју у Црвеној звезди, доводио је у Црвену звезду. Оне који су маштали да играју у црвено-белом дресу, а реално нису били високих домета, упућивао је у друге клубове.
Драган Џајић. Ас. Званично најбољи југословенски и српски фудбалер свих времена. Трећа Звездина “звезда”. Легенда. За наш фудбал и државу оно што је Пушкаш за Мађарску, Бекенбауер за Немачку, Кројф за Холандију.
Драган Џајић за сва времена.
Срећан рођендан Џајо.
