Овог 29. маја навршило се тачно две деценије од историјског успеха Црвене звезде, по општем мишљењу и највећег достигнућа не само српског фудбала него и читавог спорта некадашње заједничке државе. Те звездане ноћи на стадиону „Свети Никола„ у Барију, пред 55.000 гледалаца, наш тим је у финалу Купа европских шампиона савладао марсејски Олимпик, и то бољим извођењем једанаестераца, пошто ни после 90, а ни након додатних 30 минута није било голова: 0:0 – 5:3.
Нашавши се на фудбалском Мон Блану једна суперталентована генерација играча, од којих су каснијих година највеће каријере у иностранству направили Савићевић, Југовић, Михајловић и Просинечки, ушла је за сва времена у историју. Да је тај тријумф раван подвигу види се и по томе што су са европског истока само румунска Стеауа и наша Црвена звезда освајали „сребрну амфору“!
– И данас памтим сваки детаљ финала, али и дане који су претходили утакмици – причао је Љупко Петровић, једини наш тренер који је освојио титулу првака Европе. – Ми смо до финала постигли 18, а Олимпик 20 голова! И читава Европа очекивала је тоталну офанзиву. Међутим, кад смо неких седам дана уочи меча стигли у Италију, ја сам Џајићу и Цветковићу рекао: „Хоћете ли да као сви наши клубови и репрезентација у прошлости најважнију утакмицу одиграмо лепо и изгубимо или да занемаримо лепоту и освојимо пехар?“ Џаја и Цвеле су углас рекли: „Да освојимо пехар“. И ја сам, иако сам читавог живота ишао на гол више, почео да се спремам за дефанзиву.
Тајва Звездина тактика изненадила је све.
– Никад нећу заборавити да је против мене покренута читава хајка иако сам урадио оно што пре мене није ни Зебец, ни Бошков. И то са страним клубовима. Ја сам донео Звезди, Србији и Југославији европску титулу, а у нашој јавности данима су ме разапињали на крст. Тек кад је Миле Кос, човек од пера и имена, написао да треба да ме славе, све је престало. Ипак, и поред великог задовољства које ми доноси сам помен Барија, ја увек осетим и неку тугу.
Петровић се радо сећа играча које је водио, као и момената који су одлучили победника.
– Сјајни играчи и сјајни момци. Свако је био различит, а заједно су чинили невероватан тим. Кад смо против Папена, Водла, Пелеа, Пиксија… и против сопственог схватања изгурали тих 120 минута, ја сам им рекао: „Момци, ви сте већ победили“. Јер ми смо те сезоне, захваљујући систему да у нашем првенству нема нерешених резултата, неколико пута улазили у пенал завршницу и сваки пут побеђивали. И, редослед је увек био исти. Просинечки и Бинић се смењују као први или други, Белодедић изводи трећи, Михајловић четврти и Панчев последњи пенал. То смо урадили и у Барију и кад сам видео да је Дика Стојановић одбранио први шут Амороса ја сам већ тада знао да смо шампиони Европе – причао нам је Љупко Петровић.
29. мај 1991. године – дан за понос и незаборав. И данас, 20 година касније.
Стојановић, Југовић, Маровић, Шабанаџовић, Белодедић, Најдоски, Просинечки, Михајловић, Панчев, Савићевић, Бинић, Стошић, Радиновић, Лукић, Василијевић, Милојевић, Момчиловић… ушли су у легенду и као – шеста Звездина „звезда“.
