Црвена звезда и српски фудбал остали су без поноса, прве Звездине звезде, великог фудбалског џентлмена, аса за сва времена – Рајка Митића. После дуже болести наш Рајко преминуо је јуче, у 86. години.
Рајко Митић је рођен 19. новембра 1922. године у Долу, код Беле Палнке. Са само 15 година постао је првотимац Кошутњака. Прославио се као играч БСК-а, у периоду од 1938. до 1944. године. А потом кренуо у сусрет светској слави одигравши 14 сезона у дресу Црвене звезде, од 1945. до 1958. У нашем клубу завршио је каријеру јер није желео да иде у иностранство. Импозантан је Рајков опус у црвено-белом: 572 утакмице! У првенству 231 и 39 у националном Купу. Постигао је 262 гола, освојио пет шампионских титула и четири пехара у Купу. Последњи меч одиграо је 29. новембра
1958. године, у финалу Купа, против мостарског Вележа.
Са фудбалским ривалом, али и деценијским пријатељом, Стјепаном Бобеком, исписивао је прве странице најелпшег серијала у нашем фудбалу званог вечити дерби – Црвена звезда – Партизан. Био је дугогодишњи капитен, личност која се поштовала на терену и ван њега. Умео је Рајко да саиграча, Бранка Станковића, удаљи са терена због недоличног понашања, али и повуче читаву екипу са терена пошто је Бора Костић у Сплиту погођен каменом…
Рајко Митић је, неусмњиво, једно од најважнијих имена у историји фудбала послератне Југославије. Много пута дао је допринос исписивањем најсјајнијих страница фудбалских алманаха на овим просторима. У плавом дресу одиграо је 59 утакмица и постигао 32 гола, од којих је, без сваке сумње, најдражи био онај којим је у Београду срушио Енглезе. У већини поменутих мечева био је капитен, вођа, на начин како је то само Рајко умео да буде. Био је део, наравно и капитен, и две олимпијске селекције Југославије, на Играма 1948. у Лондону и четири године касније у Хелсинкију. У оба случаја, у Југославију је стигло олимпијско сребро. Створен је и ослонац тима за будуæност, за два предстојећа Мондијала, 1950. у Бразилу и 1954. у Швајцарској. Оба шампионата памтио је Рајко, али и навијачи у Југославији…
У Рио де Жанеиру, пред излазак на терен препуне Маракане, на мегдан домаћим „кариокама“ Рајко Митић повредио је главу, у тунелу стадиона. „Плави“ су остали без ударне игле… У Швајцарској је одиграо 50. од укупно 59. мечева за државни тим. Опростио се од плавог дреса 29. септембра 1957. у Букурешту, у утакмици против Румуније.
Верност државном тиму Рајко је наставио да пружа и пошто је копачке окачио о клин. Био је најпре члан селекторске комисије, а потом и самостални предводник државног тима СФРЈ. На тој функцији задржао се од именовања, 23. априла 1967. до 18. новембра 1970. Остварен је до тада највећи успех плавих. На шампионату Европе у Италији, 1968. године, освојена је вицешампионска титула. У полуфиналу елиминисани су Енглези… А о неправди у финалу тешко је причати и сада, четири деценије касније. Тек, после два поновљена меча судија Динст успео је да успео је у намери да домаћину поклони злато. Рајко Митић је и ту показао да је фудбалски џентлмен непревазиђених, непоновљивих манира…
Био је наш Рајко вешт и у писању. Каријеру новинара почео је у „Спорту“, а пензију дочекао као коментатор „Темпа“ 1983. године. Звезди је био веран до последњег дана, као члан Управе, Скупштине клуба. Заједно са легендарним Слободаном Ћосићем био је наш Рајко утемељивач правила због којих је Црвене звезда постала тако популарни фудбалски гигант. Био је прва Звездина
звезда, али и један од оснивача нашег Спортског друштва. Чак је и у последњим дешавањима у руководству нашег клуба дао допринос, као представник ветерана и учесник у креирању критеријума за избор председника. Тог дана последњи пут био је у својој Звезди. Од тада, до данас, сви запослени у Звездиној породици редовно су питали за стање Рајка, а он разговоре о здрављу по правилу окретао на „Шта има ново у Звезди“?
Отишао је велики Рајко Митић – наш Рајко…
