По старом, неписаном правилу фудбалери Црвене звезде пред сваку велику и значајну утакмицу напомињу да је „Маракана“ неосвојива тврђава.
У случају Бајерна то је, показало је досадашње искуство – необорива чињеница.
Не само због две утакмице које су Баварци до сада одиграли на нашем највећем стадиону (1979. – 2:3 и 1991. – 2:2)… Ако мало пажљивије погледамо имена која данас стижу у Београд, долазимо до сазнања да нико од играча и функционера Бајерна до сада није осетио укус победе над Црвеном звездом у Београду!
„Не радујем се доласку у Београд“, изјавио је одмах по жребу у Ниону спортски менаџер Бајерна Ули Хенес, а одмах потом објаснио и због чега: „У вашем главном граду сам доживео најтеже тренутке у досадашњој каријери. Као функционер, наравно, у оном фамозном полуфиналу Купа шампиона 1991. године, а као играч још 1976. кад сам управо на стадиону Црвене звезде промашио последњи пенал у финалу Првенства Европе 1976. године. Тада смо са Чехословачком одиграли 2:2, а пеналима изгубили 5:3 пошто је мој шут прохујао изнад пречке…“
Горак укус на спомен „Маракане“ има и садашњи тренер Бајерна Отмар Хецфелд. Још 1985. године у 1. колу Купа купова седео је на клупи швајцарског Арауа и претрпео пораз од Звезде од 2:0 (стрелци Мусемић и Бошко Ђуровски). Две недеље касније у реваншу је било 2:2 (Мусемић, Јанковић) и наш тим је отишао у наредну рунду.
Хецфелд је желео да се реваншира Звезди 1990. године кад је као тренер швајцарског Грасхоперса стигао на мегдан у 1. колу Купа шампиона. У првом сусрету на нашем стадиону је одолео – 1:1 (Бинић-Кезл), али је са својим „скакавцима“ доживео дебакл у Цириху, кад је наш тим славио са 4:1 (Панчев, Просинечки 2, Радиновић – Кезл) и кренуо ка европском трону.
На „Маракани“ су 2001. као чланови Бајера из Леверкузена били и Лусио и Зе Роберто, у 3. колу квалификација за Лигу шампиона, и одиграли 0:0.
Ван Бомел је на „Маракани“ играо за ПСВ Ајндховен 2005. године, такође у 3. колу квалификација за Лигу шампиона, кад је претрпео пораз од 3:2.
Ван Бујтен је, додуше с репрезентацијом Белгије, био гост на „Маракани“ 4. јуна 2005. у квалификацијама за Светско првенство, и такође није победио – било је 0:0 против репрезентације СЦГ.
На крају, рецимо и то, највећа легенда Бајерна и немачког фудбала, „Кајзер“ Франц Бекенбауер такође не памти ни Звездин стадион, ни саму Звезду по лепом. У Београду је, као и Ули Хенес, са „панцерима“ поражен у финалу Првенства Европе 1976, потом му син Штефан није „прошао“ у Црвеној звезди и, на крају, сећате ли се да је 29. маја 1991. године баш Бекенбауер био директор Олимпика из Марсеја и са клупе крај терена на стадиону „Свети Никола“ у Барију гледао како се „сребрној амфори“ радују – фудбалери Звезде!
