Најдоски: Миле и ја смо били као један

147

Илија Најдоски је у тиму Црвене звезде те сезоне без поговора могао да добије фудбалског Оскара за епизодну улогу. У исто време тих, ненаметљив, без великих изјава а опет је био она неопходна оштрица у дефанзивном блоку, бескомпромисан борац који је стављао главу где други не би копачку, ређајући у малом џепу неке од најбољих нападача тог времена. У пару са Миодрагом Белодедићем словио је за најбољи дефанзивни тандем у Европи те златне сезоне 1990/91.

Прва утакмица против Глазгов Ренџерса у 2. колу Купа шампиона 24. октобра 1990. и победа од 3:0 у гротлу „Маракане“ била је нова назнака да генерација Црвене звезде може до трофеја, а „Ика“ је одувао са терена једног од најефикаснијих нападача Европе. Морис “Мо” Џонстон, ударна игла Ренџерса је добро упамтио Најдоског који га је већ у првом минуту однео у једном дуелу.

Морали смо свима да покажемо где су дошли, па тако и њему. Ренџерс је био одлична екипа, јавност се прибојавала тог меча али смо га ми одиграли перфектно. Сећам се да смо брзо постигли водећи погодак а затим смо их сломили у наставку. Као екипа смо имали много самопоуздања, квалитет наравно и нисмо много обраћали пажњу на имена противника. У сваку утакмицу смо улазили са жељом да се надигравамо и победимо. И после 3:0, у Глазгов смо отишли спремни да их победимо јер смо знали каква је атмосфера у Шкотској и да ће ривал напасти из све снаге – присећа се Илија.

Стамени штопер се присећа да му је најтежа утакмица била у реваншу са Грасхоперсом. Не због противника.

– Имао сам неко тровање два дана пред меч, нисам тренирао. Био сам исцрпљен, без снаге и енергије и једва сам стајао на ногама али смо тај меч одиграли одлично и заслужено победили. Панчев је играо маестрално.

Кроз комплетни циклус Купа шампиона Илија Најдоски и Миодраг Белодедић су функционисали као сат.

– Са неким можеш да тренираш 50 година и да се никад не упознате довољно, а Миле и ја смо се некако „нашлИ“ од првог тренинга. Причали смо много, знали смо тачно где ко треба да стоји, где ко да крене кад је овај други са лоптом. Миле и ја смо били једно и функционисали смо перфектно.

Крај маја већ 29 година код Илије изазива само лепе емоције.

– Недавно сам на Звездиној телевизији по ко зна који пут сам гледао снимак финала. И могу да кажем да је то била наша тактичка утакмица, али далеко од оних партија које смо пружали до тада. Ипак, финале се игра на резултат, само он је битан. Победник улази у историју, поражени су труди да га што пре заборави. Ми смо дошли до краја и знали смо какав је улог. Али, и да можемо да подигнемо трофеј.

Папен, Водл, Ају и остали асови Олимпика одбијали су се од гранитну одбрану Црвене звезде у тих 120 минута. Кад се дошло до пенала, Најдоски тврди да је доживео олакшање.

– Искрено, већи смо притисак имали за време меча јер је био напоран. Концентрација је морала да буде максимална јер је једна грешка могла да одлучи. Био сам уверен да ћемо победити на пенале јер смо имали играче који су их изводили са много самопоуздања. Још кад је Дика одбранио први пенал Аморосу нисам имао дилему. Био сам миран и потпуно сигуран да подижемо трофеј.

Са дистанце од 29 година показало се колико је значајан Звездин трофеј.

Колико год смо знали да смо дошли до самог врха нисмо били сасвим свесни шта ће овај резултат значити у будућности. Коју ће тежину имати и колико је уопште било тешћко доћи до крова Европе, а после и света. Али, знате како кажу, што је теже то је слађе. Много сам поносан на све што је моја генерација постигла јер је у свему била врхунска – не крије Најдоски.