Приче из историје – Звездине даме никад нису саме

100

75 година велике Звезде!

„Седамдесетпет година Спортског друштва Црвена звезда! Седамдесетпет година радости, победа, пораза, среће, страсти, па и туге. Спортско друштво Црвена звезда је прича о угледу и значају спорта. Прича о успоменама на велике победе. Прича о великим клубовима. Прича о изузетним резултатима Звездиних спортиста који су 75 година представљали и убудуће ће представљати амбасадоре спорта своје Црвене звезде, Београда и Србије.“ (Зоран Аврамовић, главни и одговорни уредник Звездине ревије и директор Црвена звезда маркетинга, из уводника број 669)

Година је 2003. и полако се прави окосница будућег “срца урагана” чији су таласи српску одбојку винули до орканских висина, где је и данас. У Београду, у Звездиним “Шумицама”, српска одбојка је на највишем нивоу. Репрезентација у малом, будуће најбоље светске играчице се боре за круну.

Тешко је објаснити утакмицу Црвене звезде и ужичког Јединства, у том тренутку актуелни финалиста ЦЕВ купа и четвртфиналиста Лиге шампиона, а да не употребимо епитет антологијска. На терену су у том тренутку легендарни Зоран Терзић као тренер Црвене звезде, Ања Спасојевић, Ивана Ђерисило, Маја Огњеновић, Слађана Ерић на једној, Дарко Закоч, Сања Старовић, Наташа Крсмановић, Јасна Мајсторовић, Сузана Ћебић на другој страни… 12.априла 2003.године одбојка је победила.

Одбојкашице Црвене звезде одбраниле су титулу првака државе, јер су у четвртом мечу финала плеј-офа првенства Југославије у сезони 2002/03 савладале Јединство из Ужица са 3:2 у још једном незаборавном дуелу. Звезда је славила 3:1 у победама, финалној серији, и освојила 22. титулу у историји клуба.

Годину дана пре црвено-беле су успеле да након 9 година шампионски пехар врате на „Маракану“ и прекину доминацију Ужичанки. Још су била свежа сећања на тај меч, а грације су нам подариле још једну вредну успомену.

У лето 2002. године после 21. шампионске титуле у Црвену звезду из Зрењанина долази техничар Маја Огњеновић. Визија Зорана Терзића је већ тада била далеко испред. Као и реченица да – „Десетка“ увек нађе свог власника – која се и овог пута испоставила као тачан факт. Историја је наоштрила перо да испише најлепше странице српске одбојке.

Увертира у финални део борби за титулу шампиона државе било је финале Купа, 1.децембра 2002. После пет сетова трофеј је припао најлепшој именици спорта, Црвеној звезди.

Ужичанке су освојиле прво место у лиги, у регуларном делу првенства, и на тај начин обезбедиле предност домаћег терена у плеј-офу и финалној серији.

Црвено-беле су већ у првој финалној утакмици направиле „брејк“ и као гост победиле (3:2), потом су то поновиле и код куће (3:2) за великих 2:0 у серији. Јединство је у другој утакмици у „Великом парку“ вратило себи наду победом 3:1, али више од тога нису могле.

Иако је у четвртој утакмици било изузетно узбудљиво, борба за сваки поен. Иако су пружиле невероватан отпор и имале предност. Захваљујући свему томе што су девојке приказале, видели смо завршетак првенства државе на нивоу који и приличи финалу и одбојкашкој нацији.

Београд, дворана: „Шумице„. Гледалаца: 1.200 (званично). Судије: Грбић (Београд) и Љ. Ковачевић (Краљево).

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА Галакс: Ерић, А. Боричић, Ђерисило, Мратинковић, Поповић, Лакушић, Илић, Крџић, Огњеновић, Симанић, Глишић, Спасојевић. Тренер: Зоран Терзић.

ЈЕДИНСТВО: Старовић, Мајсторовић, Весовић, Костић, Крсмановић, В. Томашевић, Антонијевић, Ћебић, Остојић, Аврамовић. Тренер: Дарко Закоч.

Јединство је у прва три сета имало предност од самог почетка. У првом сету су изабранице Зорана Терзића заиграле шампионски у финишу и преокренуле резултат, а затим серијом поена повеле 1:0 – 25:22. У другом сету ужички тим је имао предност од пет поена, Звезда успела да се врати у меч зхаваљујући Ањи Спасојевић и у самом финишу је поново било драматично. Полако су топиле предност црвено-беле на сервис Слађане Ерић, код прве сет лопте за гошће Звезда је имала контру, али је није искористила, па је завршено 23:25 за 1:1.

У трећем сету Јединство је стигло до вођства. Имале су константну предност, Звезда није успевала да пронађе ритам, па је резултатом 20:25 вицешампион државе и ЦЕВ купа дошао до 1:2. Међутим, карактер шампиона се показује у оним тренуцима када мислите да је шампион пао и да нема излаза. Четврти сет потпуно припада Звездиним дамама, које су од почетка до краја водиле, диктирале ритам и привеле сет крају са 25:21 за 2:2.

У тај-брејку први поен узимају гошће, али Звезда преузима контролу. Када је Јединство серијом поена дошло до 6:4, Зоран Терзић је морао да узме тајм-аут. Као много пута касније, Терзић је показао зашто је легенда и зашто је корак испред противника. Пауза је користила Црвеној звезди која од 5:7 прави серију 7:0 на сервис а кога другог него Иване Ђерисило, коју нису успеле да прекину ни технички, ни тајм-аут Дарка Закоча. Предност од 5 поена задржана је до самог краја, Маја Огњеновић је дириговала, Ања Спасојевић и Ивана Крџић нису грешиле, Звезда је шампион – 15:10, 3:1.

И пети меч у сезони који је решен у петом сету припао је дамама у црвено-белом. Иако одбојкашки дресови никада нису били, ни постали део популарне културе, као што је то случај са другим спортовима, ови дресови су постали део историје, културе и шампиона. Дубоко урезани у срце.

Присетили смо се овог спектакла са нашом Мајом Огњеновић, најбољим техничарем света, и једном од најбољих икада на својој позицији. У овим мечевима рађала се одбојкашка легенда, синоним за позицију – техничар (дизач), а до данас нисмо видели да неко са толико елеганције осваја свет.

Oстаје забележено, за памћење. То је била моја прва сезона у Звезди, и сам тај долазак у Звезду ми је остао у памћењу, до данас. Имала сам 19 година када ме је довео из Зрењанина Зоран Терзић. Први пут сам отишла од куће и долазим у Звезду. Препознао је у мени то нешто, улазила сам са клупе у почетку, уместо капитена Маје Симанић. 1. децембра 2002. смо освојиле Куп, опет против Јединства у пет сетова, и то ми је први трофеј у каријери.

Ривалитет Јединства и Звезде је био огроман, ниво одбојке другачији. Када се сетим и данас, најежим се. Када видимо ко је све био на терену, ко је играо на обе стране. На челу са Зораном Терзићем, свака од нас је имала допринос, искрено мислим.

И Зоран Терзић, и Ања Спасојевић су након утакмице рекли да „такве навијаче, као Звезда, нема нико на свету„, Маја нам је то потврдила.

Не волим те фразе, али искрено навијачи су нам били 7. играч. Била је јако стресна утакмица, али не можеш да не победиш уз такво навијање. Недостаје ми то. То се није поновило у женској одбојци као у те две сезоне, на клупском нивоу, „Шумице“ су биле препуне.

У свакој земљи у којој је играла, Маја је освајала трофеје. Када погледамо невероватну каријеру која траје близу 20 година, невероватне утакмице попут четвртог меча финалне серије 2003 или петог меча 2004. године, одличја…

Када се осврнем иза себе, Звезда остаје. Звезда ми је као матични клуб, иако није, тако гледам. Када схватим шта ми је Звезда пружила, шта значи играти у Звезди, колика је Звезда институција, што сам старија све више ми значи. Као и та прва титула. Феноменалан осећај. Прва титула са Звездом је са једне стране, остало је на другој.

Ако је неко у том тренутку помислио да од ове утакмице не може „луђе“, демант је стигао већ наредне године. Пети меч финалне серије, 2:2 у победама, Црвена звезда и Јединство у „Шумицама“ за пехар шампиона. Јединство је имало предност 1:2 и 19:24 у четвртом сету. Али је на сервис црту „стала“ Ивана Ђерисило, а ко би други. Као што је рекла Звездина Ања: „то само Ђера може„. Црвена звезда је четврти сет решила у своју корист 26:24, затим и славила у петом за трећу титулу у низу. Уз коментаре легендарног Душка Кораћа.

11 дана после одбране титуле наших одбојкашица, у Будви су наши одбојкаши стигли до шампионског одличја, трофеј најбољег у држави после 29 година. 2003. године Црвена звезда је први пут била шампион у обе конкуренције, женској и мушкој. Исти успех је поновљен још два пута – 2011/12, 2012/13.