Фељтон о Шекију (XIV) – Година 1962.

24

Година 1962. обележила је живот Драгослава Шекуларца. И сам ју је називао прекретницом у свом животу и каријери. Од Светског првенства у Чилеу, преко избора у идеалан тим света, све до „случаја Тумбас“.

Најзначајнија година моје каријере, али и мог живота, била је 1962. У позитивном и у негативном смислу. У њој сам доживео успон на спортски Олимп, поштовање читавог фудбалског света, али и почетак тамњења моје играчке звезде, изазван драконском казном због напада на судију. У тој години сам први пут постао отац и први пут обукао војничку униформу, што ме је променило и као личност.

Шеки до 1962. и Шеки после те године – то није иста особа. Разлика је велика. Пре свега по ономе што сам пружао на терену. Блистави период моје каријере окончан је на Светском првенству у Чилеу, после тога нисам више напредовао. А тек сам био у двадесет и петој години. Следа тих бурних догађаја добро се сећам, јер сам о њима, деценијама, говорио у интервјуима даваним домаћим и страним новинарима.

Пред Светско првенство, на којем је требало да потврдим своју зрелост и епитете велике европске звезде, доживео сам тежу повреду. Било је крајње неизвесно да ли ћу уопште кренути у Чиле. Лечење је трајало до пред сам полазак, а тек на последњој тренинг-утакмици (са Источном Немачком, у Београду) селекторска тројка – Љубомир Ловрић, Боба Михајловић, Хуго Рушевљанин – је одлучила да кренем на далеки пут. била је средина маја. Јавност у Југославији није много веровала у наш успех, па смо испртаћени доста скромно.

Успут, у Италији, репрезентација је одиграла пријатељски меч са комбинованим тимом Милана и Сампдорије, на којем сам био најбољи на терену. Моја игра је толико одушевила власника Јувентуса, господина Ањелија, власника аутомобилског гиганта Фијата, да је својим сарадницима у ложи стадиона рекао: „Овог малог морамо довести у Торино. И то хитно“.

У Чилеу су се нашле 32 репрезентације, титулу је бранио Бразил, а међу кандидатима за „Златну богињу“, према оценама стручњака и новинара, није било Југославије. Фаворити из сенке били су Западна Немачка, СССР, Енглеска, Уругвај, Италија…Наш пораз на старту од Руса (0:2) додатно је одвратио пажњу од нас. Да бисмо осигурали пут ка врху морали смо да победимо следећег ривала, а то је био увек неугодни Уругвај. Они су у 18. минуту повели. Имао сам задатак да играм нешто повученије и да пазим на њихову леву полутку. То ми није одговарало, а када су Уругвајци повели, „заборавио“ сам на поверену обавезу и кренуо сам више напред. Срећом, све ми је полазило за руком, а резултат мог прешалтавања убрзо се показао на семафору – 2:1 за нас. У другом полувремену дали смо и трећи гол, сачувавши своју мрежу. Не претерујем када каже, да су сви наши погоци били круна акција у којима сам залудео Уругвајце. Низао сам их у дриблинзима, филигрански упошљавао саиграче, био успешан и у дефанзиви.

На крају утакмице доживео сам несвакидашњу почаст: репрезентативци Уругваја су направили шпалир кроз који сам, праћен њиховим аплаудирањем, отишао у свлачионицу. То се не заборавља, за тако нешто је вредело тренирати и играти годинама, трпети ударце. Сутрадан, стигла ми је нова похвала, јединствена у историји светских првенстава: париски „Франс фудбал“ је моју игру оценио – једанаестицом. А зна се да је одувек највећа оцена десетка.

Касније смо победили Колумбију и Западну Немачку, а у полуфиналу смо изгубили од Чехословачке. Велика шанса једног великог тима остала је неискоришћена. Иако сам у свим анкетама изабран у идеалан тим шампионата, из Чилеа сам се вратио врло тужан. Надао сам се финалу, маштао сам о победи над Бразилом.

Али, да несрећа никад не иде сама, уверио сам се врло брзо. Чувени инцидент у Нишу, на првенственој утакмици Звезде и домачћег Радничког, после које сам добио једноипогодишњу забрану играња, због, како су дисциплинци ФСЈ утврдили „ударања главног арбитра Павла Тумбаса из Суботице“.

Тај догађај је резултат сплета несрећних околности, од којих је једна и мој неодлазак у Торино. Тај, за мене, кобни меч на Чаиру одигран је у септембру, у време док кроз штампу још провлаче ехо мојих одличних игара у Чилеу, којима сам задивио свет. Некима је, имао сам утисак, било и превише тог еха. Вероватно и Тумбасу, који ме је, на утакмици, више пута омаловажавао. Но, да испричам све по реду, без улепшавања и приказивања било ког детаља.

Пред сусрет са Радничким био сам повређен. Већ је било одлучено да не играм, како бих био фит за наредне, важније утакмице. У Ниш сам кренуо само да бих се налазио уз екипу, да не бих, како су поједини клупски челници говорили, скитао по Београду. Такве васпитне мере према мени су предузимане и раније, што ми није сметало.

Стигли смо у ниш, а ја беспослен, придружио сам се групи мештана, која је седела на тераси једног ресторана. Около су биле литице и шума, доста непрегледан терен. Неко је рекао да се до врха брдашца, које је било испред нас, не може стићи за мање од десет минута, понудио сам опкладу, тврдећи да ћу то учинити за дупло краћи рок. Паре су гурнуте под пепељару и ја сам кренуо у освајање награде. Било је како сам рекао, па сам узео новац. На моју несрећу, мој „подвиг“ је пропратио и Аца Обрадовић, који се, ођедном однекуд, створио на тераси. „Добро си то одрадио, Шеки. Овај тест показује да можеш сутра на терен“, боцнуо ме је „Доктор О“, „технико“ екипе. Ништа нисам рекао, свестан да ћу, сутрадан, ипак, обући дрес. Доктор Аца је увек уживао велико поштовање, јер је био човек који је пуно помагао у свему. Тако сам себе увео у невољукоја ће уследити и која ће ме прескупо стајати. Била је то казна за моју неизлечиву хвалисавост, за хтење да увек будем први у свему.

Меч са Радничким текао је лоше по нас. Домаћини су повели са 1:0, па са 3:0. Ми наше шансе пропуштамо, а онда нам Тумбас искључи Војкана Мелића, због тога што је узвратио ударац Димовском. Ужас, прети нам резултатска катастрофа. Који минут касније, дриблингом се пробијем пред голмана и чујем пиштаљку. Тумбас је зауставио мој налет, свирајући прекршај за Звезду. Узима нам предност. Осетим некакву врућину у слепоочницама и окренем се према арбитру. А он, као да је желео да ме додатно разјари, каже: „Шта је Шекуларац? Овде ја одлучујем. мислиш да можеш све“.

Онда сам ударио! Кроз главу ми је пролетело да не ударам Тумбаса, него неправду. Моју песницу на судијином лицу усликао је фоторепортер „Политике“, што је моје касније покушаје да се браним чинило бесмисленим. На терену је настао кркљанац. Група домаћих и Звездиних играча одмах је стала у живи зид између арбитра и мене, док су ме остали вукли ка аут линији, уз коју су стајали изненађени резервни играчи и руководиоци оба тима. Не знам како сам дошао до свлачионице. Одатле сам са Доктором О колима кренуо у Београд. Тек током дугог путовања сам разабрао шта сам учинио и каквим страшним последицама могу да се надам. Код куће су ме дочекале једногодишња Александра и забринута супруга Гордана, која је, преко радија чула шта се десило на Чаиру. Као да се читав свет срушио на мене. Целе ноћи сам враћао филм те утакмице и проклињао свој бурни темперамент. Уз то сам се тешио уверењем да сам био изазван. Да је судија Тумбас имао нешто против Шекуларца, да је хтео да нахрани свој его, кажњавањем највеће звезде Светског првенства у Чилеу.

Не, никад се нисам извинио том човеку! Нити сам прихватио његове понуде да се сретнемо, да поразговарамо о свему што је било. Сад, кад сам превалио седамдесету, помислим да је, можда, бар у зрелијим годинама, требало да будем мекши. Али, опет, нисам сигуран у то.

Оно што је заувек остало у мени после те несрећне утакмице у Нишу., јесте снажан утисак да ми је судија Павле Тумбас упропастио каријеру. Јер, изречена казна од годину и по дана ме је буквално пресекла у играчком успону. О томе су увелико писале и новине у иностранству, где сам сматран најбољим југословенским фудбалером и једним од најбољих у Европи.