Фудбалско сазревање Драгослава Шекуларца пратило је и животно, па је на врхунцу славе, популарни Шеки, озваничио своју љубав са Горданом.
У Звезди су у једном моменту проценили да је време да се оженим. Почну наговарања, обећања, али, богами, и отворени притисци. Убеђивање млађих играча да што пре уђу у брак било је, пракично, део клупске политике, јер се сматрало да ће их то смирити, одвратити од ноћних излазака и више посветити фудбалу. Мамац су били станови и још неке привилегије за ожењене.
Ја сам желео да се са Гоцом венчам и пре завршетка средње школе. План ми је, међутим, покварила њена мајка, подсетивши ме да немам ни школску диплому ни стан.
Моја (ипак) будућа ташта није играње фудбала сматрала озбиљним послом и сигурним извором прихода. Знао сам, међутим, да моја битка за Гоцину руку, једна од најважнијих у животу, неће бити изгубљена, јер ме је она хтела, а палчеве су нам држали и њени брат и отац, велики звездаши. Можда је моја просидба пропала зато што сам је уприличио на непримереном месту: Гоциним родитељима сам пришао на једној кошаркашкој утакмици. Били су толико изненађени да, вероватно, нису ни разумели шта сам говорио.
Следећи покушај био је успешан. Гордана и ја венчали смо се 11. јуна 1961, у београдској општини Стари град. Уз присуство најближе родбине и пријатеља. Упркос Горданиној жељи, црквеног венчања није било, јер су наши очеви, комунисти, упозорили да би због тога могли да изгубе посао. Не бих да сакријем још један детаљ: закаснио сам на венчање, јер сам чекао кума, који је долазио с пута.
Уместо гала свадбе, што обоје нисмо желели, имали смо скромно славље у хотелу “Метропол”. На Звездин рачун. Медији су забележили тај догађај, али није било галаме која би се сигурно појавила да смо живели у данашњем времену таблоида и жуте штампе. На луди камен сам сао на врхунцу своје фудбалске славе.
Уследило је свадбено путовање у Опатију, град који смо обоје волели и где смо и раније одлазили. На жалост, већ после три дана, морао сам да долетим у Београд, на неку пријатељску међународну утакмицу, после које сам се вратио својој усамљеној супрузи.
Звезда је обећање у вези са станом испунила већ наредне јесени. Од мојих, у Хиландарској, Гордана и ја смо се преселили у, врло леп, двособан стан у Улици Здравка Челара. Касније сам од Звезде добио већи стан, али сам, претходно, морао да вратим онај у којем сам био до тада.
Вест да сам се оженио изненадила је многе, чак и неке блиске пријатеље који су знали колико сам волео Гордану. Почела су, како то обично бива, и зачикавања да је Београд добио најпознатијег папучића, да је то крај мог боемског живота, да ће Мадера и још неке кафане банкротирати итд. Све су то, наравно, била мангупска претеривања, јер су сви моји другари знали да Шеки није грана која се лако савија.
Да ли ме је брак променио? Кад данас одговарам на то питање, с дистанце од неколико деенија, рекао бих следеће: и јесте и није. Кад је о фудбалу реч, све је остало исто: тренинзи, утакмице, путовања, карантини. Знао сам – то је мој посао и морам му бити предан. Од првог дана у клубу, важио сам за великог професионалца, иако смо сматрани аматерима. Тренинзи ми нису тешко падали, а утакмице сам увек доживљавао као празнике. Радост победа ништа није могло да ми надомсети.
Захваљујући Горданином великом разумевању, нисам значајније кориговао ни онај нефудбалски део живота. Наставио сам да излазим на омиљена места: некад с њом, а чешће сам. Заједно смо, најчешће, ишли у денсинг бар на Теразијама. Затим у Кристал, Скадарлију, Мадеру, Метропол… Релативно често одлазили смо и у биоскоп; волео сам ратне и акционе филмове, посебно оне о Џејмс бонду.
Породична дружења нисмо практиковали једностовано због тога што сам ја често избивао из куће, али смо радо примал пријатеље. Редовно смо се посећивали са нашим родитељима, иако ја нисам претерано уживао у томе.
