Фељтон о Шекију (X) – Олимпијске игре

24

Значајну страницу у фудбалској биографији Драгослав Шекуларац исписао је на Олимпијским играма у Мелбурну. Вешти офанзивац представљао је важан шраф у југословенској машини која је такмичење завршила на другом месту.

Другу утакмицу за репрезентацију одиграо сам на Олимпијским играма у Мебурну, крајем 1956. Било је то моје прво „путовање из снова“, јер у Аустралији раније нисам био, а Олимпијада је била највећи планетарни спортски догађај. Радовао сам се и сусретима са најјачим репрезентативцима света.

„Какав поклон“, говорио сам родитељима и брату, који су помало и страховали за мене, због тако далеког пута и промене климе. До Мелбурна смо летели од Франкфурта, преко Северног пола и Хонолулуа на Хавајима. Било ми је напорно и досадно. Два дана по аеродромима и у авиону, а мене место никад није дуго држало. Време смо прекраћивали на разне начине. Загрепчани су понели књиге, већина је читала новине или дремала.

Голман Перица Раденковић, Сава Антић, Тоза Веселиновић и ја сатима смо „млатили“ карте.

Селектор Тирнанић, крило репрезентације Југославије која је 1930. године била трећа на Светском првенству у Уругвају, причао нам је о њиховом тонедељном путовању бродом од Марсеја до Монтевидеа, и како су тренирали на палуби у време јаких бура на Атлантском океану.

У олимпијском селу у Мелбурну било је врло живо. Младићи и девојке из читавог света врло интензивно су се дружили и забављали. Баријеру томе није представљало ни шаренило језика, а није било ни дистанцирања од будућих противника. Та пракса је заживела много касније, кад је скривање тактике постало један од првих задатака тренера у свим спортовима.

Сећам се да смо колективно ишли да гледамо тренинге репрезентације Совјетског савеза или САД, а посматрали су и они нас. Пошто су дуго затегнути односи СССР-а и Југославије, били изглађени непосредно пре Игара, лако смо ступали у контакте с Лавом Јашином, Нетом, Кузњецовом, и осталим совјетским репрезентативцима.

“Шекуљарац, Шекуљарац, как харошје фињти”, говорио ми је Јашин.

Совјете је, пре свега, одликовала велика дисциплина. Практично, они су већ били професионалци, јер су за играње фудбала добијали не само добру плату него и – војне чинове. Неки и врло високе.

Чудо са којим смо се сусрели у Мелбурну била је телевизија, што је код нас тек био подухват у експерименталној фази. Сваки Слободан тренутак користили смо да буљимо у то чудо технике. Али не само ми, Југословени, него и већина осталих такмичара. Иако сун ам различита спортска борилишта била пред носом, радије смо остајали у павиљонима и преносе гледали преко ТВ-а.

Прву утакмицу играли смо против САД. Сматрани смо фаворитима што смо и доказали, пред око 20.000 гледалаца, победивши са 9:1. Интересантно је да је већина навијала за нас. Југославија је наступала у саставу: Раденковић, Кошћак, Радовић, Шантек, Спајић, Крстић, Шекуларац, Антић, Папец, Веселиновић и Мујић. Тоза и Мујић су им дали по три комада.

Лако смо добили и Индију, а онда је дошло финале с СССР-ом. Очекивано и најављивано. Југославија је већ имала континуитет одличних пласмана на олимпијским играма: у Лондону и Хелсинкију наша репрезентација се окитила сребрним медаљама. Многи су веровали да ће бити трећа – срећа, да ћемо се у Мелбурну “позлатити”. Интересовање је било огромно, јер су тим мечом затваране Игре.

Тад сам, са непуних 19 година, први пут заиграо пред 120.000 људи. Осећао сам благу нелагоду, али и велико надахнуће. Видео сам да многи моји саиграчи имају трему, иако су то покушавали да сакрију.

“Мали, само храбро. Добићемо их”, добацио ми је Веселиновић који је, са 20 одиграних утакмица за државни тим, био наш најискуснији играч.

Помињем Тозу због тога што се он, на тој утакмици, толико наљутио на мене да је готово хтео да ме бије. Шта се догодило? Кренули смо добро и стварали шансу за шансом. Јашин је био на мукама, али је за нас, гол Руса висио у ваздуху. Онда је дошла наша прилика утакмице, због које сам се касније дуго извињавао читавом тиму.

У једном налету, Тоза и ја избили смо сами пред Јашина. Мени иза леђа остао је центархалф Башашкин којег сам тренутак раније “изломио” и “бацио” у траву. Чујем Тозу како виче да му гурнем лопту, јер Јашин креће на мене. Чујем, али не реагујем. Хоћу још мало да се поиграм са руским халфом, јер гол изгледа неминован. Нажалост, прерачунао сам се! Башашкин се, као катапултиран, створио између мене и Јашина, а дугоруки голман је зграбио лопту. Тек тада схватам шта сам урадио. Покријем лице рукама, али кроз прсте видим разјареног Тозу и чујем како ме псује.

Имали смо шанси и у наставку, али ниједном нисмо успели да гурнемо лопту Јашину иза леђа. Оно што нама није пошло за руком, урадили су Руси. Постигли су један случајан гол, који им је донео злато. Касније сам безброј пута, сам или у разговору са новинарима, враћао филм те огромне шансе коју смо пропустили.

Увек сам тврдио да је то била последица мог неискуства, а не жеље да се поиграм с противницима, да их понизим. После тог финала, нисам могао да спавам целу ноћ, што ми се, иначе, ретко дешавало, током читаве каријере.

Због сплета несрећних околности у мојој каријери и неталентованости за чување пара, испало је да ме је медаља из Мелбурна спасила од озбиљнијих финансијских проблема у позним годинама. На основу закона о пензијама за освајаче олимпијских, европских и светских признања, сребро из Аустралије ми месечно доноси око 900 евра, што је кључна ставка у мом буџету. Уз помоћ из Звезде, некако састављам крај с крајем. Не жалим се, а смирује ме и чињеница да нисам баш олако, како се често мисли, проћердао сав зарађени новац. Доста сам дао и деци, а није мало ни пријатеља којима сам – “ваљао”.