Шеки и Звезда – неописива љубав

40

Драгослав Шекуларац, друга Звездина звезда и један од највећих фудбалера у историји, био је познат по мајсторијама на терену и шарму ван њега. На дан када нас је напустио у 82. години присетили смо се његове велике исповести дате 1968. „Плавом веснику“ и преносимо најзанимљивије делове интервјуа, односно како је то наш Шеки причао о црвено-белима.

Легендарни ас рођен је 8. новембра 1937. године у Штипу, македонском граду у коме је живео само шест месеци пре него што су му се родитељи преселили у Београд. Љубав према Црвеној звезди била је на снази од малих ногу. У опширној исповести датој пре 50 година, Шеки је са много љубави причао о фудбалу и Црвеној звезди.

Одувек сан навијао за Црвену звезду. Можда зато што је тадашњи наш вођа групе, неки Аца, био ватрени звездаш, толико пристрасан да нас је све заразио. Када сам већ мало одрастао, редовно сам одлазио на фудбалске утакмице. Сећам се оног старог фудбалског терена Црвене звезде, јер је био погодан за прескакање. Тако сам редовно, сваке недеље два-три сата пре почетка утакмице или понекад и недељом ујутру, улазио на терен. Затим бих се онако мали крио у шахтовима под трибинама или по рупама и тако шћућурен чекао да ти дуги сати прођу и да гледаоци почну да долазе на утакмицу. Тек тада сам излазио – причао је Шекуларац.

Присетио се и првих фудбалских корака, односно како је дошло до тога да обуче вољени црвено-бели дрес.

Врата Црвене звезде била су као од челика и деловала су као да ми се никада неће отворити. Бар да су ме пустили да мало жонглирам, да покажем шта знам! Тадашњи тренер пионира Димитрије Милојевић, чика Митке, позвао ме је на тренинг. Економ Аца дао ми је патике и дрес. Као омађијан, радио сам с лоптом шта сам хтео. Она је тога дана била послушнија него икада. Положио сам пријемни испит с десетком и врата Црвене звезде била су широм отворена. Постао сам најсрећнији човек на свету.

Често је умео да истакне и најважније лекције које је научио.

Чика Митке, који ме је и примио у тим, није ме дуго испуштао. Умео је да оправда све моје несташлуке, да ми прашта и да развије у мени навику и схватање да је фудбал мајсторство, да се игра мозгом и колективно. Већи је подвиг надиграти, него ударити противника. Учио ме је и помагао ми топлим и искреним саветима и после када сам напустио пионирски тим. Заиста се са задовољством сећам његовог племенитог изгледа и очију из којих је блистало пријатељство. Још као мали сам схватио како он од срца жели да постанем велики фудбалер. Увек сам му веровао и сада отворено, као и много пута пре, могу да кажем да је он мој фудбалски отац и да му највише дугујем.
Више од игара у младом тиму сећам се пионирских утакмица кад сам у предиграма првог тима „палио“ публику и када су ми у ушима одзвањали узвици одушевљених навијача: „Шеки, Шеки“! Навикли су ме да играм за њих, и тек кад сам на утакмици чуо њихове уздахе и повике, био сам задовољан. Тај критеријум задржао сам целог живота, јер када бих и добио осам или девет за игру а остао без жагора својих навијача, никад нисам задовољан.

Објаснио је и како је коначно остварио снове… Прва утакмица, први погодак, Шекијевој срећи није било краја.

Када је најбољи тим одлетео на зимску турнеју по Јужној Америци, потајно сам се надао да ће се и за мене у авиону наћи место. Није тако испало, наставио сам да играм у младој екипи. Били су то први кораци ка слави и тренирао сам као никада пре. На првом мечу другог тима било је само хиљаду гледалаца. Следеће недеље већ три хиљаде, да би, сећам се када смо играли против Шапчана, на том мечу је присуствовало 15.000 људи, који су као у хору, а био је јануар и снег, клицали: „Шеки, Шеки“. Када су се првотимци вратили са турнеје о свему је био обавештен др Александар Обрадовић и он ме је коначно и заувек позвао међу првотимце. Постао сам равноправан члан са својим идолима Митићем, Станковићем, Џајићем, Спајићем и осталима. На првои утакмици, пред већ мојим навијачима, заиграо сам у свом стилу. То је био дуел са Војводином из дана браће Крстић, Бошкова, Рајкова, Милованова. Утакмица је завршена резултатом 2:2. На мени је направљен пенал, који је претворен у погодак, а други гол за наш тим сам као на тацни припремио Ивану Топлаку, нашем центарфору. Први мој гол, и један од најдражих, постигао сам против Партизана. У вечитом дербију, који се увек игра пред препуним трибинама, обукао сам дрес са бројем 7. Иако никад нисам играо на десном крилу, нисам се уплашио. Прва лопта ме је покренула. Направио сам успешан продор, осетио сам гледаоце да су уз мене и полетео на њиховим крилима. У једном тренутку мој дугогодишњи сарадник крај леве аут-линије Бора Костић снажно је шутирао, голман Славко Стојановић успео је да само кратко одбије лопту, натрчао сам на њу и проследио је у мрежу. Те 1955. године у том пријатељском мечу победили смо са 1:0 мојим голом који ми је припремио Костић. После смо Бора и ја изменили улоге, умео сам многоструко да му узвратим за ту шансу која ме је толико обрадовала.

Једног човека је посебно истицао – Рајка Митића, прву Звездину звезду.

Случајно се то догодило да је мој највећи љубимац, иако се дијаметрално разликујемо и по темпераменту, и по стилу игре, а и по различитој фудбалској каријери, Рајко Митић, морао да због мог громогласног доласка у први тим Црвене звезде препусти мени свој дрес с бројем осам, који је годинама с великим успехом носио, у којем је постао права племенита фудбалска легенда и коју је топио знојем по теренима целог света. Истина, доброћудни и увек добронамерни и искрени пријатељ Рале није био несрећан због тога. Само неколико пута сам играо десно крило, а Митић десну полутку. У свим осталим сусретима што су ми годинама доносили славу, он је носио дрес с бројем четири и захваљујући својој невероватној издржљивости и правом спортском животу, успео је да остане велики играч и у другој улози.

Колико је велики био Драгослав Шекуларац говори и ово његово сведочење:

Мој први бљесак, али у оном стилу „највећег мајстора света“ каквим су ме некад звали, догодио се далеко од очију наших љубитеља фудбала. На турниру у Јужној Америци 1961. године, у граду Сантијагу, заиста сам одиграо моје најбоље утакмице живота. Црвена звезда је освојила прво место и велики пехар испред Ботафога, Ференцвароша и тима Коло Коло. Није нескромно, јер је заиста истина: Амарилдо, Диди, Гаринча, Алберт, Фењвеши, Гереч, Санчез, Торос, остали су у мојој сенци. Уосталом, ја сам проглашен за најбољег фудбалера турнира.

Знао је Драгослав Шекуларац да нагласи где се најлепше осећао и зашто је посебно волео дуеле са вечитим ривалом.

Моји најсрећнији дани и тренуци били су они кад сам играо у дресу Црвене звезде. Мислим да је свима добро позната истина да је то наш најпопуларнији клуб и у земљи и у иностранству. Изнад свега ми је пријало што сам био љубимац гледалаца широм земље. Увек су ми биле најдраже утакмице са Партизаном. Ти мечеви имају неку посебну, скоро необјашњиву привлачност и знам до сам редовно био најсрећнији у тренуцима када славимо победу над фудбалерима црно-белих. Највише сам волео да водим дуеле на средини терена са „пословођом“ Партизана Владицом Ковачевићем, јер су то били двобоји пуни знања и технике, наравно и мозга. Уживао сам да ме држи Велибор Васовић, можда најснажнији и физички најспремнији фудбалер против кога сам икада играо.

Шекијева животна девиза била је: „Само једном се живи“. И живеће Драгослав Шекуларац, јер великани као што су он су заувек са нама и никада не могу да се забораве.