За Звезду и без ногу на стадион

36

Те 1968. године наш клуб је златним словима исписао историју освајањем Митропа купа, другог трофеја у овом такмичењу, као и 10 година пре када се звало Дунавски куп. Црвена звезда је у двомечу финала савладала Спартак из Трнаве укупним резултатом 4:2, а судбина је умешала прсте, па ће са истом екипом играти сада у 3. колу квалификација за Лигу шампиона.

Члан славне генерације био је и голман Драгомир Рацић, сада 73-годишњак, коме је срце и даље црвено-бело. Боје омиљеног клуба бранио је од 1966. до 1974, да би наредних осам година славу стицао међу стативама шпанског Кастељона.

Сећања на дуеле са словачким тимом из 1968. навиру.

Бранио сам у тој првој утакмици финала Митропа купа у Трнави, то ми је била једна од најбољих у каријери. Што се каже, свака лопта ме је „погађала“, толико добро сам бранио. Спартак је тада имао изузетан тим, сјајног Адамеца, голмана Виктора, није имао пораз до финала и важио је за један од најјачих тимова у то време. Освојили смо трофеј, у другом мечу је бранио Ратомир Дујковић, а имали смо још три сјајна голмана: Ољу Петровића, Кајганића и Буцу Атанацковића. Један брани и један је на клупи, али смо се поштовали више него ико – каже Рацић.

Кад год дође на стадион „Рајко Митић“, осећа се као код куће.

Увек кад дођем у Звезду, приме ме са много поштовања. Ја Црвену звезду волим много, она ми је много пружила и ја сам покушао да јој узвратим што више могу. Мислим да ћемо проћи Спартак, имамо млад тим и много верујем у господина Владана Милојевића и његове момке. Улива ми поверење, има став и поглед за поштовање. Кључна је опрезност и онда ће доћи шанса коју треба искористити када се укаже, а верујем да Звезда има брже и опасније играче који ће моћи то да искористе.

Живот га није мазио, па је због здравствених проблема и лошег лечења остао без обе ноге. Ипак, његов борбени дух ништа не може да заустави, па се креће помоћу протеза и штапа по потреби. Љубав према Звезди и воља за животом јачи су од свега.

Остао сам инвалид, али се борим за живот колико ми Бог да. Имам 73 године, добио сам бактерију у болници и лекари су ме упропастили, било је живот или нога. Једна ми је ампутирана 15, а друга 16 центиметара. Али, кад ме неко види, ја идем и без штапа, нисам комплексаш, идем даље, борим се – мирно прича Рацић.

Сутра зна где ће бити и ништа не може да га заустави.

Живим у Новом Саду и са пријатељем, Микијем Делијом, долазим на сваку утакмицу кад год могу. Зато ћу и ја сутра против Спартака из Трнаве навијати на нашем стадиону као да имам обе ноге. Мики је иначе велики навијач Црвене звезде, велики емотивац, таквог човека треба имати у животу. Са њим кад се поведе реч о Звезди, он одмах заплаче, то је невероватно. И ја волим Звезду, и раде ми емоције, обишао сам пола света са њом, то је један од најпопуларнијих клубова, и сви је поштују. Не кажем то тек тако – завршио је Рацић.