Црвено-бела бајка из Пионира

99

пише: Жарко Дапчевић – Даба

Још мало о емоцијама, али не мојим већ о Нађи, Немањи и другим клинцима из „Пионира“ о њиховој љубави према Звезди и према црвено-белим бојама и према момцима који то апсолутно заслужују.

Гледао сам на те момке као на своју децу, гледао њихове интерне шале, њихове доскочице њихов однос једних према другима, њихов однос према навијачима, однос према дресу, игри, тренеру. Е то се заиста тешко може речима описати, то се једноставно мора доживети, и свако ко је једном закорачио подно сводова „Пионира“ могао је то да осети и да види. Гомилу раздрагане дечурлије која је након утакмице скакукатала око својих хероја, да их загрли да их дотакне, да се слика са њима. И свако од њих је добио макар секунд пажње.

И они су као и ми жива бића са свим својим проблемима која су их мучила, али чим би закорачили у ту нашу малу оазу звану „Пионир“ све би то остављали по страни и посветили би се игри и својим навијачима. Ту количину љубави, емоција, среће не може се то никаквим парама овга света купити. То је једноставно била нека невиђена хемија у ваздуху која је зрачила у том магичном простору „Пионира“. Сва она скандирања својим јунацима, све овације Дејану Радоњићу, сви они дечији осмеси, загрљаји са свима њима, сузе радоснице, све је то једна бајка, али реална црвено-бела бајка.

Мала двогодишњакиња у Лакташима која када види Бобија скаче сва од среће и маше својим нежним рукицама, или нека друга деца која заврше код Цирбеса, Јовкета, Данге, Симона, Лазе, Гудуре у загрљају су нешто што ће ти малишани памтити цео живот.

Или пак Жорин клиња Немања који трчи Радоњи у сусрет, што је наша другарица Кристина ухватила тај магични тренутак и ни сама свесна направила фотографију са којом може да се целога живота поноси. Тај магични тренутак када нема глуме нема фолирања већ сама чиста емоција е то је љубав.

Сва она чекања испред улаза у „Пионир“ или чекања испред сваке хале у Србији и региону, Суботица, Чачак, Вршац, Лакташи, Скопље, Љубљана, свуда где су њихови идоли играли само да би направили један снимак и како би сутрадан могли да препричавају својим другарима, е то су драги моји емоције то је истинска љубав.

А шта тек рећи о мојој другарици Нађи која ништа није хтела од Деда Мраза за Нову Годину осим да се њен друг, њен херој врати у Звезду, њен Ђенка. На њену радост, а и моју, њен другм, а мој брат, је поново дошао кући. Можете мислити њену срећу када га је дочекала. Не то чак ни ја не могу да замислим ту количину среће. Е то су вам емоције, е то је љубав, е то је Звезда.

Оно вече у „Пиониру“, слављеничка атмосфера, помешане туге и радости, сузе и смех, сузе нас матораца и смех клинаца све то на једном месту. Овације љубљење грба, три прста, Ђенка, Лука, Симон, Лаза, Јовке, Данга, Гудура…. људи моји то нису кошаркаши, то су громаде.

Улеће дечурлија на терен да подели срећу и радост са својим идолима, редари покушају да заведу ред, али авај нема те препреке која може њиховој љубави да забрани да додје тамо где треба.

Следи додела пехара, медаља, а онда тај магични тренутак за цео живот. Ђенка грли своју љубимицу и очас посла на њеним грудима је завршила медаља, она у неверици гледа, а очи јој се цакле, срце у грудима лупа хоће напоље. Не господо то нема цену, можете јој дати, купити најлепше лутке, чоколаде, обећати јој све живо на овом свету, не, она је добила најлепши поклон који је икада могла добити. Заслужено, Нађа другарице моја молим те чувај ту своју љубав дубоко у себи и не дај никоме да ти је искварим она је чиста, неопрљана и нека таква остане. Љубав према Ђенки, према Звезди.

Неко носи пешкир, неко мајицу, неко једну патику, ма нема везе, то је сувенир на један магични тренутак, на један догађај који ћемо сви ми памтити. Што би рекао мој брат Симке „Био једном један тим“, а сада бих украо део текста од великог Душка Радовића: „Био једном један тим, какав тим, страшан тим“. Е то су вам господо емоције, то је она неискварена љубав, то је оно што сам волео код тих момака давали су све од себе, спавали на аеродромима на клупама, давали нам 100% себе, али и добијали заузврат љубав какву нигде неће више осетити осим ту у магичном „Пиониру“.

Лепо кажу стари људи децу и псе не можеш никада преварити, деца кога воле воле, а ове момке су деца обожавала, довољно нема даље.

Сутрадан ће се можда причати о некој другој Нађи о неком другом детету које ће пожелети да се неки његов херој врати, а до тада о овој деци, о мојој другарици Нађи, о овим херојима нека остане ова прича.

Е то су вам драги моји емоције, е то вам је љубав према Звезди. Нађа другарице моја хвала ти што си ми допутила да будем твој друг и што си ми подарила приче за цео живот. Воли те твој велики друг.

Ово је прича о мојој Нађи, Немањи и свим оним клинцима из „Пионира“ који су били део те наше најлепше бајке.


Жарко Дапчевић – Даба

Рођен 14. јула 1967. године у Приштини. Велики заљубљеник у црвено-беле боје. Аутор књига „Под црвено-белим обручима (2014)“, „Слободан Јанковић, српски Лери Бирд (2014)“, Приче о југословенској кошарци 1945-1991 (2015)“, „Златна левица Радивој Кораћ (2015)“, „Црвено-бела бајка (2015)“ и „Модри чаробњаци са Маракане (2016)“.

“Годинама је Звездина ревија била моја спона са Црвеном звездом и све у вези ње. Јако сам јој на томе захвалан, јер уз помоћ ње сам сазнао многе ствари и упознао многе спортисте из разних Звездиних секција. Жеља ми је да се што више лепих прича и историјских података отме и сачува од заборава, и ово је моја захвалност СД Црвена звезда за све радости, све успехе и трофеје које нам је до сада даривала.”