Срећан рођендан, Шеки!

55

На данашњи дан 1937. године рођен је Драгослав Шекуларац, друга Звездина звезда.

Шекуларац је рођен у Штипу. Својим головима и играма у Звездином дресу, заслужио је да се нађе у најужем избору најбољег играча нашег клуба свих времена.

„Краљ дриблинга“, друга Звездина звезда, иза Рајка Митића, репрезентативац када је Југославија била олимпијски победник, четврта у свету и друга у Европи. Са Звездом, чији је дрес обукао 470 пута, освојио је седам титула државног првака и пет купова.

Шеки има, што је посебно апострофирао, позитиван биланс у дербијима с Партизаном, у утакмицама које је сматрао најважнијим у каријери. За државни тим је одиграо 41 утакмицу и дао шест голова.

Ове године навршила се седамдесет једна година од оснивања Црвене звезде, клуба кроз који је прошло више хиљада врхунских спортиста, и сваки од њих је својим примером на терену и ван њега допринео да са поносом, милионска армија навијача изговара име свакога од њих. Ипак, постоје људи, којима је успех предодређен, особе којима је у звездама записано да буду успешне и популарне, без обзира којим се послом бавиле. За то је неопходно да поседујете велики шарм, да будете џентлмен и господин, да вас обожавају у друштву, да сте окружени лепим женама и обавезно нешто што вас издваја од свих осталих, да будете јединствени.

На сам помен имена Драгослава Шекуларца, друге звездине звезде, у свима од нас се буди радозналост, жеља да сазнамо шта нам је то Шеки поручио, шта нас је саветовао, чиме нас је насмејао. Иако нарушеног здравља, са осмехом, ведрог духа, испричао нам је неке мале тајне великих мајстора, и покушао да објасни своју посебност.

Много тога дугујем Црвеној звезди која је утицала на мој карактер. У клубу сам научио да треба сваки дан да се бријем, да будем чист и намирисан, да не срчем супу, како да се понашам у мушком, а како у женском друштву – почиње Шеки. У клуб је дошао врло млад, и одмах на старту истицао се вансеријским талентом. Иако оспораван од стране оца, који га је усмеравао на школу, а противио се фудбалу, Драгослав је као и сваки пут у животу истерао своје. У Звезди су га сачекали много старији и признатији играчи што му је само био мотив да се докаже.

Сећам се утакмице, лопта код мене, и ја „прозовем“ Бранка Станковића, а бацим лопту на другу страну, и погрешим. У полувремену приђе ми он, добро ме ошамари и ја заплачем. На следећем тренингу тренер нас постави једног насупрот другом, и он не пипне фудбал уопште. Касније ме је када је постао тренер стално „саветовао“ да играм као тада против њега. А ко зна да ли би од мене било нешто да Звезда није отишла на турнеју по Америци да зарађује паре, а ми, из тада другог тима остали у Београду. Искористио сам ту шансу максимално, цео Београд је причао о неком новом малом, који одлично игра, па ме је тако на пример на првој утакмици гледало две, на другој пет, а на трећој петнаест хиљада људи – сликовито дочаравајући прича један од најбољих играча у историји нашег фудбала. О времену његове младости, иако се дијаметрално разликује од данашњег, не прича са сетом, напротив, каже да је увек најлепше садашње време и да ни за чим не жали, иако је свестан да је у животу правио грешке.

Већ сам рекао да мог оца фудбал није занимао и мислио је да се залуд замлаћујем тиме и губим време. Касније, када сам обукао и репрезентативни дрес, позову га неки пријатељи на утакмицу. Прихвати он, а ја свима поделим карте, осим њему, нисам хтео намерно да му дам. Није се скоро уопште разумео у фудбал, објашњавали су му шта је аут, шта је корнер, а већ после следеће коју је одгледао дошао је кући и питао ме: „Је ли, што ти дриблаш онолико“?

О Шекијевом темпераменту се доста зна, увек се борио за истину и правду, о последицама није размишљао, реаговао је срцем, а не разумом.

Преузео је први тим Црвене звезде као тренер у другој половини сезоне 1988/89. Већ у следећој сезони (1989/90), освојио је дуплу круну са великих девет бодова предности у односу на другопласирани Динамо из Загреба (тада су се за победу добијала два бода). Због физичког обрачуна са службеним лицем, на терену, после меча у Келну у Купу Уефа, кажњен је са седам мечева забране вођења тима у европским куповима. Управа клуба је због немогућности да Шекуларац води тим у Купу Шампиона 1990/91, одлучила да екипу преузме Љупко Петровић, а остало је историја.

Шеки, срећан рођендан!

Претходни текстЈуниорке славиле у дербију
Следећи текстЗвезда и Специјална Олимпијада су један тим