Серију историјских текстова посвећеним некадашњим фудбалерима Црвене звезде настављамо причом о Милошу Шестићу. О легенди Црвене звезде је 1984. године писао Миле Кос, а најзанимљивије делове његовог текста преносимо овде.
„Ова јесен ће остати записана у аналима славне Звезде по томе што је неславно завршила тај део шампионата и што ју је напустио Милош Шестић и прешао у Олимпијакос. Чудном игром случаја Шестић је био најбољи кад је Црвена звезда била најслабија. Истина, неколико последњих година он је био централна личност тима. Једно време је славу првог играча делио са Владимиром Петровићем, да би Пижоновим одласком постао краљ Маракане.
Милош Шестић није Звездина пета легенда, али ће остати упамћен као најнеобичнији фудбалер кроз ове четири деценије постојања црвено-белих.
Кад је још као јуниор играо за Јединство из родне Старе Пазове, Шестића је запазио Стеван Вилотић, селектор омладинске репрезентације Југославије. Било је то на турниру у Зајечару. Имао је 17 година кад су за њега многи стручњаци тврдили да ће бити „фудбалски Шекспир“. Играо је лако као што дише. Био је неуморан на терену, вихорски брз, необично спретан у дриблингу и вешт у завршници.
– Ја не знам са које је стране Шестић опаснији кад напада – говорио је тада Вилотић о том фудбалском откровењу. – Њему свака страна пођеднако лежи: чини ми се да не зна која му је нога лева и која десна.
Новосадска Војводина је одмах ступила у контакт са Шестићевим оцем, вредним пољопривредником, иначе навијачем Црвене звезде. И све је било готово сређено да малишан пређе у Нови Сад. Али, Миљанић се није предавао. Београђани су били вештији и Шестић је из клупских просторија Војводине колима превезен за Београд и ту је потписао приступницу за црвено-беле. Бошков је то примио као лични пораз и дуго није могао да опрости Миљанићу.
Шестићев пут до афирмације није био лак. Годинама се о њему говорило са искључивошћу: једни, да је богомдани играч, рођен у право време, да има све оно што тражи „тотални фудбал“; други, да искаче из плана игре (ваљда оних шема што се цртају на табли, а што су срозале наш фудбал!), да је непредвидљив (то нису сматрали за врлину), својеглав, непоуздан…
Милош Шестић је играч истог кова: његов је цео терен. Лута, вреба, одузима лопте, додаје, јуриша целом ширином попречних линија, центрира, шутира, даје голове… Миљанић је био протагониста оне тврде упанцирене игре у којој се мора знати ред и ко шта игра. Шестић се није уклапао у тај тренеров шаблон и зато је био више на клупи него на терену. Касније, кад је Гојко Зец први пут дошао за тренера Црвене звезде, Шестић је био у још горем положају – било му је дозвољено да оде из клуба!
Срећом, момак се није дао сломити. Стоички је подносио те ударце судбине и заблуде стручњака, верујући да ће доћи његов фудбалски тренутак. И дошао је, са Бранком Станковићем.
– Свануло ми је кад је Стане постао шеф стручног штаба – присећа се дојучерашњи капитен Црвене звезде. – Тек сам тада могао да се размахнем. Добио сам самопоуздање, смео сам да погрешим, имао сам слободу у игри, постао сам не само стандардни првотимац већ играч без кога се није могао замислити тим. Тек сам тада схватио шта значи велики тренер. Сваки је појединац код Станета био за класу бољи а и као тим смо вредели више него пре тога. Имали смо много успеха, то су најлепши дани моје каријере.
Овај 28-годишњак је човек ретке скромности. Умео је да буде љут на себе кад игра слабо. Али и на Зеца од кога је често, као капитен, захтевао да мења оне који играју лоше. У његовом држању има толико смерности да је права антизвезда. Понашање му је дефанзивно, не воли разговор за новине, нелагодно му је кад га хвале. Пре много година, кад сам једном желео да пишем о њему, рекао ми је:
– Ви ме знате, напишите како ме видите, то ће бити боље него да ја говорим о себи. То ми је врло непријатно.
Такав је Милош Шестић!
Питао сам га да ли је сетан због растанка. Рекао је да се од таквих емоција брани на тај начин што се већ сад сав предао данима који су пред њим. Новом клубу, новој средини, новом потврђивању… Шестићу је уговор са атинским популарним клубом донео неколико милијарди динара. Старих. Свеједно, његова материјална егзистенција је обезбеђена. Сад може мирно да се препусти фудбалском уживању: да игра за славу и навијачке душе.
Звездине симпатизере дефинитивно је освојио тек ове јесени.“
Написао: Миле Кос
